TEKST

Marksistički teorijski obračun s fašizmom

 

Problem analize fašizma nema samo status posebnog područja koje, među mnogim drugim, istražuje marksistička teorija. Nije reč samo o tome da je svekolika istorija marksizma u poslednjih pola stoleća istovremeno istorija teorijskog i praktičnog obračuna s fašizmom, da u celom tom periodu nije bilo nijednog značajnijeg marksiste koji nije pružio svoj doprinos osvetljavanju fašizma — i u čitavom onom delu marksizma koji se na prvi pogled uopšte ne bavi fašizmom, stalno je kao prećutna pretpostavka ili implikacija nužno prisutna njegova refleksija. Refleksija, koja se u prvi mah približno može označiti kao svest o porazu, svest o jednom od najtežih, najljućih poraza radničkog pokreta.

Foto: Sassy Socialist Memes

Rezultat ove samorefleksije marksizma kroz iskustvo poraza, rezultat koji delimično prikazuje i ovaj izbor, nipošto nije celovita “marksistička teorija fašizma” koja ga svestrano tumači i postavlja efikasnu strategiju protiv svakog njegovog ponovnog oživljavanja, već mnoštvo vrlo divergentnih marksističkih teorija fašizma, koje se samo delimično superponiraju i dopunjavaju, ali su u ništa manjoj meri protivrečne, sukobljene, tako da se često čini da uopšte nisu delovi iste slike.

Na prvi pogled čini se, da je tačka minimalnog konsenzusa u ovoj raznolikosti ona formula koja je obeležila celokupnu marksističku diskusiju i koja je poznata kao teza o “agenturi monopolističkog kapitala”. Dimitrov, koji je ovu tezu razvio na VII kongresu Kominterne 1935, oslanjao se na lapidarnu formulaciju IK Kominterne iz decembra 1933: “Fašizam je otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala.” Formula je prekinula dugi period kolebanja, mutnih ocena i grubih potcenjivanja — period u kojem je Staljin mogao da govori o fašizmu i socijaldemokratiji kao o “blizancima” (2), proglašavao socijaldemokratiju za socijalni fašizam i upozoravao da ih ne treba razlikovati; period u kojem su socijaldemokrati oglašavali “Nazis und Kozis” za desne i leve ekstremiste, kao da se podudaraju; period grubog sektašenja i pogrešne strategije koja je, između ostalog, omogućila fašističko preuzimanje vlasti. Teorija Dimitrova je već na nivou definicije ograničila osnovu fašizma samo na najreakcionarnije delove monopolskog kapitala i tako široko otvorila vrata politici narodnih frontova i savezništvu sa svim antifašističkim snagama sve do velikih delova buržoazije. Formula, koja je sredinom tridesetih godina značila temeljni zaokret i, mada prilično kasno, postavila nužne temelje novoj strategiji borbe, poslužila je zatim kao osnova svim istočnoevropskim teorijama fašizma, da bi naposletku bila zapisana u udžbenike kao obavezna definicija i u dijamantskom maniru uzdignuta do kanoniziranog obrasca. Njena osnovna postavka o monopolskom kapitalu kao društvenoj podlozi fašizma ostala je okvir svih kasnijih teorija, pa ipak ne kao konačno pronađeni odgovor o ekonomskom korenu fašizma, nego pre kao postavljeno pitanje.

Prva teškoća krije se već u samoj prirodi monopolskog kapitala i u načinu na koji je ovaj u određenom trenutku mogao da uzme fašizam u svoju službu. Dimitrov doduše tvrdi da “fašističko preuzimanje vlasti ne smemo zamišljati kao jednostavno i glatko, kao da je nekakav komitet finansijskog kapitala odlučio da se tog i tog dana uspostavi fašistička diktatura” (3), pa ipak se njegova analiza, uprkos toj praznoj formi distance, upravo tako odvija. Odlučujuće specifikacije (koje, naravno, menjaju samo opštost formule) uveo je ovde Alfred Sohn-Rethel, marksist koji je, sve dok 1936. nije emigrirao, bio zaposlen u jednom od najvećih fašističkih ekonomskih biroa (MWT) i tako imao pristup velikim količinama podataka koji su, naravno, javnosti bili nedostupni. On je pre svega ukazao na to, da je nemački krupni kapital — daleko od toga da po nekom tajnom scenariju jednodušno dovede Hitlera na vlast — bio duboko podeljen na dve frakcije međusobno oštro sukobljene i da je na Hitlera pristao kao na poslednju slamku za spasavanje tek onda kada više nije bilo zapravo nijednog drugog izlaza. Obe frakcije, Bruningova, koju su činile elektro-hemijska, prerađivačka itd. industrija (IG Farben, Siemens itd.) i kojoj su nadenuli ime “desni kejnzijanci”, i na drugoj strani “Habzburški tabor” teške industrije (Vereinigte Stahhverke, zatim imena kao Thvssen, Schacht, Flick itd.), predstavljali su dve oprečne strategije izlaska iz sloma kapitalizma u krizi 1929. godine.

Pobeda frakcije teške industrije, u kojoj je preko svake mere narastao organski sastav kapitala (“ostvareni izraz visokog stepena podruštvljenosti u modernom procesu proizvodnje” (4)), onemogućila je rešenja ponovnim osposobljavanjem tržišta i svojim povlačenjem u autarhiju, u vreme raspada svetskog tržišta, doprinela pobedi fašizma, pri čemu su se teškoće sa izvlačenjem profita rešavale putem “brahijalnog nasilja državne vlasti”, drastičnim povećanjem stepena eksploatacije. Tako fašizam na vlast nije doveo monopolski kapital uopšte, niti njegovi nerazvijeni ili zaostali segmenti, već upravo njegov najrazvijeniji i stoga najinsolventniji deo, i to u konfrontaciji s drugim delom (koji se zalagao za široku eksportnu ekonomiju i za određene oblike kejnzijanstva). Ekonomsko rešenje koje je ponudio fašizam, moglo bi se Marxovim kategorijama najbolje opisati kao okretanje od relativnog viška vrednosti, motora kapitalističke proizvodnje, njene unutrašnje racionalizacije, ka apsolutnom višku vrednosti — produžavanju radnog vremena, naglom povećanju zaposlenosti uz drastično smanjenje nadnica. Rešenje koje je iziskivalo sistematsko razbijanje svake radničke organizovanosti, jer je samo tako državni teror mogao prisiliti radničku klasu da se podmire strukturni deficiti kapitala i omogući nova prividna investiciona konjunktura koja se oslanjala na autarhiju, emancipaciju od tržišta i na proizvodnju netržišnih, nereproduktivnih dobara (vojna industrija).

Sohn-Rethelova doista uzorna analiza ekonomskih tokova, koji su se tada događali iza zatvorenih vrata, ostaje nam dužna jedno ključno objašnjenje koje nije mogao dati ni Dimitrov a ni teorije koje su se oslanjale na njega: naime, kako objasniti činjenicu da je fašizam bio masovni pokret, da nije bio samo spoljni teror, već teror koji se oslanjao na iznenađujuće veliki konsenzus i da je, kako je priznao i sam Dimitrov, dobio ideološku bitku protiv radničke klase. Odgovori koje najčešće možemo da pročitamo u različitim marksističkim tumačenjima sasvim su nedovoljni: objašnjenje da je Hitlera izdašno finansirao krupni kapital nije ni istorijski sasvim tačno (prema nekim podacima krupni kapital je do 1931. godine izdašnije podržavao DVP i neke druge manje stranke, a Hitler je mogao računati na svestranu podršku tek onda kada je već stekao masovnu osnovu), tim pre što se oslanja na vulgarni pojam ideologije koji njenu moć upravo izvlači iz rukava i svodi je na direktnu manipulaciju masama. Objašnjenje da je u fašizmu reč o “demagogiji” (kojoj zapravo nimalo ne pomaže epitet “socijalna”) samo navodi na dalja razjašnjenja: otkuda ta neobična moć demagogije, kako su mase mogle dopustiti da budu zavedene demagoškim frazama i da naposletku deluju protiv vlastitih istorijskih interesa? Opasnost koja vreba ekonomska tumačenja fašizma jeste upravo pad u vulgarni marksizam — čemu se podsmevao još Korsch za koga je jedina prava stvarnost, stvarnost ekonomskih odnosa u “bazi”, a ona je jedina koja nas u emfatičnom smislu može zanimati ako treba da ostanemo „pravi“ marksisti, dok ideologiji pripada niži stepen realnosti ili je čak odbačena kao područje himera, izmišljotina, demagoških izmišljotina, utvara i fantazija. To je pozicija koju među novijim teoretičarima najdoslednije zastupa Reinhard Opitz (5), za koga masovni pokret i “socijalna demagogija” stricto sensu uopšte ne spada u marksističko opredeljenje fašizma. (Razume se, pred ovim krajnjim konsekvencama moramo se čuvati i Dimitrova, koji je u okviru nove strategije upravo povratio dignitet ideološkoj borbi, kao i Sohn-Rethela, koji je dao puno elemenata za analizu klasne strukture fašizma.)

Raskol između “objektivne” funkcije fašizma, njegove veze s monopolističkim kapitalom, i između njegove masovne osnove, njegove ideologije, “subjektivnih” uslova fašističke dominacije, bio je središnja tačka celokupnog daljeg istraživanja prirode fašizma. I kao što je Haug zapisao 1965. godine: “Kardinalna teškoća leži u dihtomiji koju otvara svako kompleksno predstavljanje fašizma: između realnih procesa vlasti i ideološkog carstva duha. Insistiranje na samo jednoj strani preti da drugu izgubimo iz vida.” (6) Ovaj razdor je prva pokušala da misli tzv. bonapartistička teorija fašizma, koja je u ovom ili onom obliku bila prisutna u analizama od Otta Bauera do Trockog i Gramscija, a svoju trajnu konzistenciju i važnost stekla je u delu Augusta Thalheimera i grupe oko KPDO (Opposition) između 1928. i 1934. godine. U paraleli s Marxovom analizom iz “18. brimera”, ono što pada u oči — slično stanje klasne blokade, koje omogućava povampirenje izvršne vlasti i samovoljne nacionalne izbavitelje koji prisilnim merama spasavaju socijalnu vlast buržoazije — postavljaju u žižu raskol između ekonomske i socijalne vlasti na jednoj strani i političke vlasti na drugoj. Da bi buržoazija mogla sačuvati ekonomsku vlast, primorana je da ispusti iz ruku svoju direktnu vlast preko parlamentarnog sistema. Obezbeđivanje socijalne vlasti i spasavanje njenog proizvodnog sistema iz duboke krize sada je moguće samo preko osamostaljivanja izvršne vlasti, autonomizacije države i političke sfere.

I doista može izgledati da se fašistička politika gotovo oslobodila od ekonomije, jer je ona svojeglavim voluntarizmom i brutalnošću mogla određivati ekonomske tokove i ponašati se kao “komandna ekonomija” (izraz F. Pollocka), a pored toga je, u interesu ideološke monolitnosti, mirne duše preduzimala sve protiv elementarnih interesa ekonomske rentabilnosti. Moglo je čak izgledati da u fašizmu sam zakon vrednosti gubi važnost i da je reč o sasvim “novom redu”, državnoj komandnoj ekonomiji koja je presekla i poslednju vezu sa slobodnom konkurencijom i tržištem, dakle sa samom osnovom kapitalističkog načina proizvodnje, i da ovde kritika političke ekonomije u Marxovom smislu bezmalo gubi svoj predmet. To je teza koju je 30-tih godina, unutar frankfurtske škole, zastupao Friedrich Pollock (7) (u konfrontaciji sa “Behemothom” Franza Neumanna (8), sa Kirchheimerom i drugima, mada uz Horkheimerovu podršku). Na ovom pogrešno postavljenom terenu, međutim, kasnije, 60-tih godina, odvijala se poznata diskusija o primatu politike, odnosno ekonomije u fašizmu (9), u kojoj je engleski istoričar Tim Mason zagovarao primat politike, a više istočnih teoretičara (Czichon, Eichholtz, Gossweiler) primat ekonomije. Između ove dve strane došlo je do izvesnog licitiranja, pri čemu se izgubilo temeljno saznanje Thalheimerove bonapartističke teorije: osamostaljena egzekutiva nije osamostaljena s obzirom na svoj ekonomski osnov, njeno osamostaljenje, naprotiv, tek omogučava da se taj ekonomski osnov očuva, da kapital otkloni poremedaje u stvaranju vrednosti. Autonomizacija političke vlasti onda nije nešto što je ekonomskoj osnovi neodgovarajuće ili čak suprotno, već je upravo njen pravi, čak jedino mogući “izraz”. Osamostaljivanje možemo posmatrati samo s obzirom na “normalni” mehanizam direktnog predstavništva, a nipošto s obzirom na kapitalistički proces čiji je ono u potpunosti dužnik. (10)

Slabost bonapartističkih teorija je sasvim sigurno u njihovom nastojanju da pronađu analogije sa situacijom koju opisuje Marx, tako da razlike između bonapartizma i fašizma postaju samo gradualne (veća organizacija, veći teror, itd). Ovu manjkavost pokušao je da nadopuni Poulantzas (11) opštom teorijom o izuzetnim oblicima državne vlasti, koje treba razumeti kao odgovor na zaoštrene krizne situacije. Ovde spadaju fašizam, bonapartizam i vojna diktatura, koji se razlikuju s obzirom na to koji deo represivnog državnog aparata preuzima dominantu: paramilitaristička politička milicija (fašizam), administracija birokratija (bonapartizam) ili vojska. Takva izmena, naravno, povlači za sobom prestrukturisanje ideoloških državnih aparata koji u određenim situacijama mogu steći odlučujuću ulogu.

Bonapartističke teorije, koje su prve pokušale da misle raskol unutar fašizma i istovremno pokažu njegovu nužnost i njegov zajednički osnov, ostale su, međutim, praznih ruku prevashodno s obzirom na jednostavno pitanje: na koji način se fašistička ideologija domogla svojih podanika? Otkuda njena moć, njena neočekivana masovnost, njena varljiva uverljivost? Čini se da je upravo pred tom ideološkom moći marksistička teorija ostala zaprepašćena i bez oružja. Prvo temeljno promišljanje ovog pitanja početkom 30-tih godina pozvalo je u pomoć psihoanalizu. Wilhelm Reich, kome pripada zasluga za prvi pokušaj primene psihoanalize u marksizmu — to ga je stajalo isključenja kako iz psihoanalitičkih, tako i iz komunističkih organizacija — pošao je od raskoraka koji je u fašizmu nastao između “razvoja ekonomske baze, koji je težio ulevo, i razvoja ideologije širokih slojeva, i koja je išla udesno” (12) . Ovaj raskorak, naravno, nije specifičan za sam fašizam, na kraju krajeva to je karakteristika svekolikog klasnog društva, koja se u fašizmu obelodanila u vrlo drastičnom obliku: za Reicha se jedna društvena svest može objasniti iz ekonomske baze samo kada je “racionalno-celishodna”, a takva je svest eksploatisanih samo ukoliko je svest revolta protiv eksploatacije.

Može se razumeti zašto eksploatisani štrajkuju, ali se iz ekonomske baze ne može bez ostatka objasniti zašto to ne čine. Zašto, upravo suprotno, tokom hiljadugodišnje istorije klasnih borbi uglavnom prihvataju vlast manjine, iako su velika većina. Pitanje masovne osnove fašizma se tako neposredno preobražava u mnogo šire i teže pitanje: na koji način su individue pripremljene za prihvatanje postojećeg reda, za pokornost autoritetu i vlasti. Po Reichu klasični marksizam nije dao zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje, ostavio je nerešen problem, kako se “materijalno (biće) u ljudskim glavama pretvara u idealno (svest)”, i upravo tu psihoanaliza mora da uskoči kao dopunjujuća, pomoćna nauka o “seksualnoj ekonomiji”. Mogla bi da objasni kako su nagoni kroz društvenu instancu porodice potlačeni i zakržljali do te mere da ljudi, proizvodi porodične socijalizacije, ne samo da pristaju na postojeći društveni red već čak i sami aktivno podupiru i zahtevaju autoritarnu vlast.

Na ovom mestu nije važno to što je Reichova postavka uglavnom bila naivna i manjkava, što je zapala u biologizaciju i pojednostavljenje itd; što ništa manje nisu bile manjkave ni Frommove humanističke fraze o čovekovoj dobroj prirodi i njegova praznjikava revizija upravo najrevolucionarnijih osnova psihoanalize itd. Ovde je uistinu važno to, što se u suočavanju sa fašizmom otvorilo čitavo polje veoma opširne problematike koja je do tada, sa nekim retkim izuzecima (Engelsovo Poreklo …), u marksizmu bila potisnuta sasvim na marginu. Grubo rečeno: ako je, na jednoj strani, celokupna Marxova analiza anatomije buržoaskog društva (koja je ključ za anatomiju prethodnih društava) usredsređena na pojam materijalne proizvodnje (ovde zanemarujem distinkciju između pojmova rad, proizvodnja, praksa itd.) tumačene strukturom robne proizvodnje, dijalektikom proizvodnih snaga i odnosa itd., onda, na drugoj strani, ostaje otvoren problem na koji način, kroz koje mehanizme nastaju individue koje se u određenom uzrastu mogu kao subjekti uključiti u proizvodni proces i stupiti u kapital-odnos. Eksploatacija radne snage u procesu proizvodnje pretpostavlja proizvodnju samih eksploatisanih, reprodukciju radne snage, a time i reprodukciju odnosa vlasti. O tome vodi računa niz komplikovanih socijalizacionih mehanizama, počev od porodice, koji nisu u neposrednoj vezi sa samom proizvodnjom i koji nizom specifičnih postupaka produkuju subjekte, pripremljene za ulazak u odnose vlasti. Pored same proizvodne prakse koja je u najopštijem određenju razmena materije sa spoljašnjom prirodom, njena prerada, dolazi još i proizvodnja samih ljudi (po Engelsovom određenju iz Uvoda u Poreklo… druga strana proizvodnje), preoblikovanje njihove “unutrašnje prirode”, njeno stavljanje u službu vlasti, njena “ideologizacija”. Ako je prvi od socijalizacionih mehanizama porodica, reprodukcija društvene vlasti u minijaturi, psihoanaliza se kao tumačenje ranog detinjstva, porodičnih odnosa, potlačenosti, stvaranja simptoma itd. ponudila kao najbolji instrument takve analize.

Celokupna ova problematika — “proizvodnja subjekata”, proizvodnja ideologije kao “iskrivljene svesti” itd. — postala je središnja tačka na kojoj se zasniva frankfurtska škola: pomeranje od neposredne analize same strukture proizvodnog procesa ka analizi “subjektivnog faktora”, “svesti”, “nadgradnje” itd, pomeranje (kasnije više puta označeno kao udaljavanje od “pravog” marksizma), za koje ne smemo zaboraviti da ga je izazvala upravo konfrontacija sa fašizmom, konsternacija njegovom pojavom. Celokupno delovanje ove škole mogli bismo da razumemo kao jedan veliki pokušaj teorijskog odgovora na traumu fašizma: od Studije o autoritetu i porodici, gde su Fromm, Marcuse a naročito Horkheimer 30-tih godina na daleko višem nivou izložili Reichovu problematiku i smestili je u istorijski sklop nastajanja i razvoja buržoaske civilizacije, od brojnih tekstova o “kulturnoj industriji” i njenom prefabrikovanju svesti, preko Autoritarne ličnosti nastale u Americi za vreme rata, koja je čak pokušala da izradi nekakav objektivan test autoritarnosti i fašistoidnih potencijala, pa do Marcuseovog Erosa i civilizacije, Adornovog članka Freudovska teorija i struktura fašističke propagande, Horkheimerovog Pomračenja uma i mnogih drugih tekstova. Njihovu teorijsku srž možda je najbolje objedinila Dijalektika prosvećenosti, koja je pokušala da u čistom obliku izloži mehanizam po kojem sam um rađa ne-um — po kojem prosvećeni um, koji se uzdiže iznad prirode i ustaje protiv svakog mira i praznoverja, na kraju i sam nije ništa drugo do slepa prirodna sila i novi mit — gde vlast nad spoljašnjom prirodom zaboravlja koliko je priroda unutar samog nosioca te vlasti i gde se ta “unutrašnja priroda” sveti svakom prosvećenom projektu. Horkheimer i Adorno su ovde pokušali da pokažu gde su ostaci prosvećenosti unutar samog marksizma i, polazeći od toga, da postave radikalno neprosvećeni projekt emancipacije.

Jugoslovenskom čitaocu dobro su poznati tekstovi celokupne frankfurtske škole i njenih saputnika, jer su kod nas dosta prevođeni i stoga ih ovaj izbor ne obuhvata. O ovim tekstovima odvija se kod nas već dvadeset godina prilično široka teorijska diskusija, u kojoj su, bar u grubim crtama, izloženi njihovi dometi i granice, osvetljene njihove jake i slabe strane i zato se u ovom kratkom uvodnom tekstu na tome neću više zadržavati.

Široka i dugotrajna debata o odnosima između marksizma i psihoanalize, koju je pokrenula analiza fašizma, doživela je svoj prvi uspon 30-tih godina, a drugi krajem 60-tih i početkom 70-tih godina. Nove elemente i puno svežine unela je tek knjiga Klausa Theweleita Muške fantazije (13) . Njena prva i najveća odlika je nesumnjivo naporan i minuciozan posao čitanja samih fašističkih tekstova. Marksistička teorija je uglavnom (s retkim izuzecima) ispraznost i brutalnost fašističke ideologije retko shvatala ozbiljno, tako da se nikada stvarno nije udubila u detaljno tumačenje njenih brojnih tekstova, koje je inače obrađivala s dubokim prezirom ili se pak, u najboljem slučaju, ograničavala na nekoliko programskih tekstova, čuvenih govora ili tipičnih misaonih obrta. Marksistički teoretičari, veli Theweleit, mnogo su više čitali teorije o fašizmu nego fašističku literaturu i propagandu. Theweleitu je tako preostao gigantski posao: ne toliko analiza fašističkog javnog diskursa, programa, govora, štampe itd. — taj zadatak je delom bio već obavljen (najdetaljnije kod J. P. Fayea (14) , mada u mnogo čemu sa sumnjivim rezultatima) — već analiza “privatnog diskursa”, uglavnom udaljenog od pogleda javnosti: njihovih autobiografija, korespodencije, literarnih pokušaja, dnevnika itd. U toj nepreglednoj masi građe trebalo je otkriti raskršća, temeljne strukture, osnovne fantazme.

Theiveleitova polazna hipoteza je traganje za korenima fašizacije još pre neočekivane erupcije opšte fašizacije: u Freikorps kao ideološkoj fabrici, rodnom mestu fašizma, gde su bile proizvedene već sve njegove kasnije ideologeme, kao i vrlo veliki deo njegovih kasnijih kadrova. Freikorps su bila dobrovoljna vojna udruženja posle Prvog svetskog rata, sastavljena uglavnom od bivših vojnika, koja su se snažno razmahnula, da bi se na Baltiku borila protiv boljševika, u gornjoj Šleziji protiv Poljaka, a po potrebi i protiv domadih radničkih nemira. Ove jedinice su se od 1919. do 1923. godine neverovatno proširile i postale leglo raznovrsnog političkog kriminala, a naročito žarište vojne ideologije, muškog udruživanja, prisnog bratstva, gde se cene samo hrabrost i volja i gde važi prezir prema udobnom građanskom životu i truloj demokratiji, a pre svega smrtno neprijateljstvo prema radničkom pokretu. Theweleit tako u dvema obimnim knjigama skoro nikada ne analizira samog Hitlera, nego ukazuje na to kako su svi elementi već ranije bili pripremljeni — i ne samo neposredno unutar Freikorpsa već, u grubim oblicima, još za vreme vilhelmovske Nemačke, a ova je opet bila samo talog celokupnog nastajanja buržoaske civilizacije. Analiza se tako počinje širiti na čitava područja istorije poslednjih stoleća, a naročito na odnos prema ženi. Za Theweleita se temeljni fašistički potencijal skriva u odnosu prema telu i užitku, a taj potencijal je bio prisutan već mnogo pre fašizma i traje i dalje posle pobede nad njim, prisutan je unutar samog radničkog pokreta i u socijalističkim zemljama. U vezi s tim, strogo razgraničenje fašizma za njega je sekundarno pitanje — “igra oko definicije za politologe” — jer je problem fašizma upravo “problem normalne organizacije naših životnih prilika, koji nipošto nije rešen” (Theweleit, II, str. 351).

U prvom grubom opisu, polazna operacija fašističkog diskursa javlja se kao isključenje žene i kao panični strah od žene i erotskih odnosa. Žene ovih vojnika ostaju u njihovim tekstovima bezimene, okamenjene i pretvorene u beskrvne idealizovane slike. Njihova muška ljubav pripada domovini, prisnom vojničkom drugarstvu, borbi, dužnosti, konjima… Žena kao seksualni objekt stoji nasuprot njih kao užasna metafora “crvene žene”: proleterke, prostitucije, promiskuiteta — koju treba uništiti, likvidirati. Osnovna semantička osa ovde ide po liniji erotski odnos — bezosećajna žena — prostitutka (proleterka) Jevrejka — (kastracijska) pretnja muškarcu — komunizam (upored. I, str. 78. i 87). Ovo isključivanje žene, preko serije transformacija, u međusobnoj je povezanosti sa sklopom drugih isključivanja — recimo sa detaljno raščlanjenom isključenošću čitave fantazmatike svega što teče, vlažnog, prljavštine, izlučevina, blata, sluzi itd, od čega kao od ugrožavajućeg elementa treba sačuvati čistu mušku zajednicu — pa sve do isključenja jevrejstva. Uspostavljanje monolitne i hijerarhizovane muške zajednice strogo je komplementarno sa serijom brutalnih diskurzivnih isključivanja. Uprkos neverovatnom bogatstvu građe, Theweleitov konačni rezultat donekle razočarava svojim siromaštvom. Krivicu ne treba toliko tražiti kod autora koliko u samom objektu analize, koji je u svojoj osnovnoj strukturi neverovatno siromašan i repetitivan. Čini se kao da ovi tekstovi imaju “samo jednog fiktivnog autora” (I, str. 96), u intimnom prostoru neumorno ponavljaju iste osnovne fantazme koje su poznate iz bezbroj javnih manifestacija i čitalac naposletku ima osećanje kao da je, uprkos bogatstvu građe, sve to već od ranije dobro poznato. U ovim tekstovima takoreći i ne treba komplikovanim psihoanalitičkim instrumentarijem tražiti skrivenu sadržinu, sve je rečeno skoro direktno i jasno. Po Theweleitovom mišljenju ni psihoanaliza u klasičnom frojdovskom smislu ne može se više primeniti u njihovoj analizi i zato je potrebno načiniti korak u pravcu verovatno radikalnije deleuzijanske psihoanalize, zasnovane na prededipovskom procesu i s one strane Edipa. Iako njegove teorijske kritike određenih postavki kako marksizma tako i psihoanalize počivaju uglavnom na nesporazumima, njegovo delo je ipak značajan noviji rezultat onog istog pravca razmišljanja koji je pokrenuo pre pola veka Reich i koji je tako temeljno proširio marksističku problematiku.

Uvođenje psihoanalize bilo je, kao što smo videli, radikalni pokušaj promišljanja onog rascepa koji se stvorio između ekonomske vlasti fašizma na jednoj strani i njegove ideološke slike i masovne osnove na drugoj. Došla je kao radikalizacija i produbljivanje raskola koji je bio unet već u rane bonapartističke teorije ali prebrzo uklonjen. Iako se na početku činilo da psihoanaliza donosi samo više ili manje psihologistička tumačenja istorijskih tokova i da se ograničava na razmišljanja u domenu individualne psihologije, da je stoga njen domet veoma ograničen, ako već ne u suprotnosti sa osnovnim pretpostavkama istorijskog materijalizma, dosta brzo je došlo do spoja između psihoanalitičke problematike, na jednoj strani, i ponovnog uvođenja problematike subjektiviteta u marksizam, na drugoj, ponovnog otkrivanja skoro zaboravljenog subjekta, koji su podstakli 20-tih godina Lukacs, Korsch i Bloch (15). Ta veza je jako proširila područja marksističkog istraživanja i u osnovi premestila samo teorijsko polje. Intervencija psihoanalize u analizi fašizma, koja je došla kao odgovor na realne teškode u marksističkom pristupu, proširila se u određenom periodu sa prividne svedenosti na individualnu psihologiju, na celokupnu problematiku istorijskog materijalizma, i dala nekoliko veoma značajnih rezultata i podsticaja. Marksistička teorija koja neće samo da aplikuje svoje metode čas na ovu čas na onu istorijsku situaciju, koja neće da pri tom uvek ostane sebi identična na mestu izvan istorije, nedotaknuta istorijskim metežom, takva marksistička teorija mora biti spremna da menja i sam svoj instrumentarij, svoje pojmovno oruđe, i tako sačuva svoje prisustvo u istorijskom procesu. U odbranu od sektašenja, koje napada psihoanalizu zbog pretpostavke o zanemarivanju “ekonomskog faktora”, “polaženja od svesti” itd, trebalo bi još dodati, da u celoj diskusiji o posredovanju između marksizma i psihoanalize uopšte nije bio doveden u pitanje primat kritike političke ekonomije. Problem je u tome što takvim vatrenim obezbeđivanjem “primata ekonomije” u analizi nismo učinili ni korak dalje, dok je, naprotiv, psihoanaliza ponudila konkretan način razmišljanja kako, preko kojih mehanizama se odvija proces ekonomske vlasti.

Vezivanje za psihoanalizu nipošto nije bila jedina mogućnost promišljanja rascepa između ekonomske i ideološke strane fašizma. Drugi osnovni put ove analize otvoren je Gramscijevim pojmom hegemonije kao ideološke vladavine “dobrovoljne” pokornosti, postignute aparatima societa civile, u suprotnosti sa dominacijom koja se zasniva na represiji. Ovde se nedu upuštati u distinkcije između tri para u Gramscijevoj analizi: hegemonija / dominacija, societa civile / država, i konsenzus / prisila — između parova koji se nipošto ne preklapaju, a ulaze u složene međusobne odnose. Čini se, naime, da njihova detaljna razrada često zapada u apstraktni klasifikatorski postupak koji lako može da ponudi pseudo-rešenja, otklanjanje problema uvođenjem novih distinkcija (tako npr. Karin Priester u svom veoma poznatom članku (16) opisuje fašizam kao “dominaciju sa visokim udelom konsenzusa”), dok se iz vida gubi osnovna dimenzija: naime, ponovno pretresanje i problematizacija Marxove postavke da su “vladajuće misli misli vladajuće klase”, iznova začuđenost nad mehanizmom (dotle prebrzo odbačenim), kako vladajuća klasa obezbeđuje svoju vladavinu preko reči — a samo iznenađujuće retko, u izuzetno zaoštrenim situacijama, kad otkažu druga sredstva, neposrednom represijom. Ova problematizacija je opet potpuno obeležena suočavanjem s fašizmom, mada u njenim kasnijim elaboracijama to nije neposredno jasno.

Nesumnjivo je nepotpun prvi mogući odgovor, onaj koji pokušava da moć ideološkog svede na pretnju prisilom i grubom represijom koja stalno vreba u pozadini. Ovo tumačenje na kraju krajeva pristaje na vulgarni pojam ideologije kao svesne, proračunate manipulacije, prevarantstva, kojem konzistenciju pruža jedino gruba sila u pozadini. Iznenađujuće je da je u određenom pogledu sama frankfurtska škola prihvatila takvo shvatanje (17) , pošto se u nekolikim analizama fašizma uopšte više ne interesuje za ideologiju: nasuprot klasičnoj građanskoj ideologiji koja se sve vreme bavila traženjem uporišta u racionalnoj argumentaciji (vladavina uma protiv bezumnog partikularizma itd.), u fašizmu bi trebalo da deluje samo još “pretnja i obedanje plena”, sva moć fašističke ideološke maske bila bi u gruboj sili koja stoji iza nje, i u obećanom plenu. Tako bi u fašizmu stvarno počeo važiti opšti dijamatski pojam ideologije kao svesnog obmanjivanja koje se oslanja na neposrednu represiju.

Drugi put razmišljanja, koje je inaugurisao Gramsci, a zatim ga proširio i nastavio Althusser (naročito u čuvenom članku Ideologija i ideološki aparati države iz 1970.) i njegova škola, pokušao je da ozbiljno shvati samu moć ideološkog kao takvu i istraži njene mehanizme preko serije ideoloških državnih aparata. Tajna ideologije i njeno osnovno određenje traži se sada kroz niz institucija i konkretnih materijalnih praksi, rituala itd. Ovde u istoriji marksizma stoje jedna nasuprot drugoj dve različite koncepcije ideologije:

1) Ideologija kao iskrivljena, izopačena svest koju više ili manje možemo neposredno suprotstaviti ekonomskoj bazi i tako je shvatiti kao adekvatnu svest izopačenih bazičnih odnosa, “pravilni izraz” sveta koji se naglavce okrenuo. Njen paradigmatski model je robni fetišizam. Ideološkoj “slici sveta” treba, dakle, potražiti izvorište u stvarnom životnom procesu ljudi, iz kojeg iz rasta ova izopačenost.

2) Ideologija kao posebna praksa materijalizovana u nizu institucija, konkretnih praksi i rituala. Za razliku od prethodnog shvatanja, ideologija je sada, a) u prvom redu ne svest, nego nešto spoljašnje; b) kao takva ona se ne može jednostavno suprotstaviti robnoj proizvodnji u bazi, nego je treba najpre shvatiti u vezanosti za niz aparata u kojima se tek može odvijati (škola, porodica, crkva, stranke, itd.), i koji je proizvode; c) ona se više ne može tretirati kao “slika sveta”, kao idejna građevina, već tek razbijena na mnoštvo konkretnih praksi koje proizvode “dobrovoljnu” podređenost.

Obe koncepcije mogu naći uporište u Marxovim tekstovima. Na jednoj strani možemo pročitati određenje kako “iz stvarnog procesa njihova života (delatnih ljudi) prikazujemo i razvoj ideoloških refleksa i odjeke tog životnog procesa” (Rani radovi, str. 371), ili dalje, kako ideologije nemaju vlastitu istoriju, odvojenu od materijalne proizvodnje, dakle, nemaju vlastitu konzistenciju (isto) (kao da bi na drugoj strani materijalne proizvodnja mogla imati vlastitu istoriju, odvojenu od ideoloških mehanizama!) ili, recimo, slavna metafora sa camera obscura gde je ideologija tako reći fizikalni refleks itd. Ova određenja sama po sebi stoje, a ipak su nepotpuna da bi se njima mogla objasniti moć ideologije nad individuama i proces njene proizvodnje; ona, naprotiv, stvaraju utisak da ideologija samoniklo izrasta iz materijalnog životnog procesa, da nastaje tako reći divlje i automatski (camera obscura), njeno proizvođenje se uopšte ne postavlja kao problem. Na drugoj strani nalazi se, međutim, određenja ideologije kao prakse, kao posebne ideološke prakse, recimo kao “umetničkog, religioznog, praktično duhovnog prisvajanja sveta” (Temelji slobode, str. 27) — određenja koja postavljaju teška pitanja o prirodi te prakse. U prvom i najopštijem smislu, reč je o posebnom načinu prisvajanja sveta kojem zbog misaonog, idejnog karaktera ne možemo osporiti stvarnost (upored. Korschova upozorenja u Marksizmu i filozofiji!), već bi trebalo odrediti njegovo mesto u totalitetu društvene produkcije i reprodukcije.

S druge strane, u užem smislu, reč je o praksi kao preradi ideoloških sirovina, materia prima — dotadašnjih tradicija, običaja, verovanja, mitova itd, jer nijedna ideologija ne počinje sama od sebe, ni iz čega. Ali ni ovo određenje nije potpuno. Ključni momenat je upravo materijalnost ideologije, njena vezanost za institucije, prakse itd. kao za spoljašnju materijalnost, njeno tumačenje moglo bi se kretati izvana prema unutra — kao što kaže, recimo, Haug: “U smislu ‘opštih pravila’ teorije, ideologije ćemo ideološki prvo istraživati kao spoljašnji raspored i u analizi ideoloških dejstava napredovaćemo izvana prema unutra. Već u začetku, dakle, prekidamo sa pojmovima koji proizlaze iz ciljeva nekog manipulacijskog subjekta. Analiziramo organizaciju dejstva.” (18) Ali samo upozorenje na spoljašnju materijalnost ideologije još nije dovoljno. Način na koji ideologija zahvata subjekte treba tražiti upravo u osnovnom mehanizmu prelaska između onoga spolja i unutra — između institucija, rituala, diskursa itd. i svesti. Althusser nalazi osnovnu ćeliju tog prelaska kod Pascala: “Uostalom, defanzivnoj Pascalovoj dijalektici dugujemo sjajni obrazac koji će nam omogućiti da izokrenemo red pojmovne sheme ideologije. Pascal kaže otprilike ovako: ‘Kleknite, pomerajte usne u molitvi i verovaćete’. Sramno je izokrenuo red stvari i upravo poput Hrista ni on nije doprineo miru, već razdoru.” (19) Pojmovni red je dakle izokrenut: besmisleni ritual, mehaničko ponavljanje, automatizam, mrtav znak, sve to tek naknadno povlači za sobom duh, ono unutarnje, prepoznavanje, ubeđenje, proizvodi smisao i sami subjekt. Tek pošto je podložan ovom besmislenom redu, subjekt postaje podanik i u svom ideološkom samodoživljavanju, slobodni tvorac svojih postupaka (što su dva značenja reči subjekt u francuskom i engleskom jeziku). Besmisao koji prethodi smislu, znak koji prethodi subjektu — ideologija je, dakle, praktična i materijalna u jednom neočekivanom i čak neobičnom smislu, koji nesumnjivo izmiče uobičajenom marksističkom određenju prakse.

Moć reči, a ideologija je upravo moć reči, u svojoj osnovnoj deliji ne zasniva se na argumentu i racionalnom ubeđivanju, kako bi nam se to moglo naknadno učiniti, već na automatizmu rituala, na nasilju znaka, koje za sobom povlači i proizvodi subjekt. Ponavljanje besmislenih obrazaca je, naposletku, način na koji subjekt uopšte prihvata govor pa je proces ideologizacije tako povezan s pitanjem konstitucije diskursa uopšte. Ovde se ovaj misaoni put nadovezuje na razvoj savremene psihoanalize (Lacanova teorija četiri diskursa itd.), koja je u svoje središte postavila upravo odnose subjekta prema označivaču — unutar ovog odnosa pokušala je da odredi specifičnu dijalektiku želje i ekonomiju užitka, koju Althusser nije razvio (zato i ne može odgovoriti na pitanje zašto određene ideološke interpelacije uspevaju, a druge ne, kao i da odredi mogućnost neideološkog diskursa, koja kod Althussera ostaje zamagljena.

Althusserovsko razvijanje Gramscijeve ideje nesumnjivo nosi sa sobom opasnost naturalizacije ideoloških mehanizama, njihovih preobražaja u “večne prirodne uslove” društvene reprodukcije, opasnost funkcionalizma, sumnjivih određenja “proleterskih” ideoloških mehanizama, nepotpun pojam subjekta kao puke ideološke kategorije, preveliku širinu toliko slavljene materijalnosti institucija, veliku zbrku oko pojma “relativne autonomije” državne, političke, ideološke itd. sfere (sjajna, veoma primenljiva formula koja može tako prikladno da pokrije konceptualnu nedomišljenost), no ipak je uprkos svemu tome otvorilo široko polje rasprave o ideologiji, gde se danas biju bitke za osnovna određenja marksističke teorije.

Na ovoj liniji, što se tiče same analize fašizma, ističe se pre svega Poulantzasovo obimno delo Fašizam i diktatura (1970), koje na podlozi “primata klasne borbe” sa uzornom minucioznošdu analizira kretanja u hegemoniji i unutar “bloka na vlasti”, ponašanje pojedinih klasa i njihovih frakcija, istrajava na distinkcijama između različitih političkih, ideoloških i ekonomskih instanci, ukazuje na duboke modifikacije u odnosima reprezentacije i na posebnu ulogu države i njenih aparata u “izuzetnim oblicima” buržoaske vlasti. Uprkos tome što, unutar ovog misaonog puta, pruža sigurno najopširniju i najsistematičniju analizu fašizma, ipak se završava u krutom klasifikatorskom postupku, shematizmu i donekle u sholastičkom sitničarenju. Čini se da su Gramscijeve i Althusserove pojmovne distinkcije ovde izgubile svoju napetost i unutarnji naboj i pretvorile se u klasifikatorski red. Osnovne nedostatke Poulantzasa kritikovao je argentinski marksist Ernesto Laclau, koji je pre svega povratio sav dignitet i temeljni smisao ideološkoj borbi. Ako je za Poulantzasa fašistička ideologija spoj feudalnih, imperijalističkih, sitnoburžoaslkih i “autentično proleterskih” elemenata, za Laclaua je to samo grubo redukcionistička optika.

Sam po sebi, naime, još nijedan pojedinačni element određene ideologije ne pripada određenoj klasi — klasna borba je, naprotiv, tek bitka za te elemente, bitka za to ko će pridobiti materijal zajedničkih tradicija, običaja itd. Prava metoda je onda: “prihvatiti da ideološki ‘elementi’, uzeti ponaosob, nemaju nužnu klasnu konotaciju i da je ta konotacija samo rezultat povezivanja tih elemenata u konkretni ideološki diskurs. To znači, da je preduslov za analizu klasnog karaktera jedne ideologije istraživanje onoga, što uspostavlja jedinstvo ideološkog diskursa u razlikama” (20). Tek kroz ideološku borbu elementi dobijaju ovu ili onu klasnu obojenost i to kroz dvostruku artikulaciju: na jednoj strani stoji “narod” sa svojim “popularno-demokratskim” tradicijama nasuprot “bloku na vlasti”, a na drugoj strani ona prva protivrečnost uvek predodređuje klasni konflikt. Bitku za klasnu hegemoniju dobiće oni kojima pođe za rukom da svoju borbu predstave kao borbu celog naroda, kao istovremeno klasnu i “populističku”. Jedinstvo ideologije nije nešto što je organski spojeno s određenim klasnim statusom, već svaki put nešto što je proizvedeno iz heterogenih materijala, sirovina, uzetih iz tradicije, delova i otpadaka drugih diskursa. Isti elementi mogu u različitim sklopovima dobiti posve drugačiju konotaciju. Upravo je ovu bitku za populizam radnički pokret izgubio protiv fašizma, kojem je uspelo da zajedničke populističke tradicije desno oboji.

Konsekvenca ove analize je da na određenu klasu ne možemo više gledati kao na objektivnu datost u ekonomskoj bazi, određenu objektivnim položajem u podeli rada, već je njeno određenje zapravo proces njene istorijske konstitucije kroz ideološku borbu za hegemoniju, neprestani proces njene geneze, kroz “politiku označivača” (21), kako glasi Laclauova do sada poslednja, najlapidarnija i skoro najkonciznija formulacija. Ne bismo smeli zamišljati da ovoj ideološkoj borbi prethode već konstituisani subjekti, odnosno u proizvodnom procesu konfrontirana antagonistička klasa koja bi se, kao već formirana, povrh toga borila još na ideološkom planu (sam pojam ideologije kao “iskrivljene svesti” za Laclaua već pretpostavlja da je ta svest “iskrivljena” s obzirom na pretpostavljenu, već prethodno datu esenciju određene klase). Naprotiv, tek kroz samu tu borbu, kroz komplikovani proces diferencijacija i transformacija konstituišu se sami subjekti kao njeni proizvodi. Njihovo prethođenje je za Laclaua samo idealistička, esencijalistička utvara. Osnovnu ćeliju ove borbe u diskurzivnom prostoru (a time i konstituisanja subjekta) mogli bismo po Laclauu izolovati kao lacanovski pojam point de capiton, tačke prišivanja, onog označivača koji unazad određuje čitav lanac elemenata, premešta njihovo polje, horizont valjanosti, i daje im specifičnu obojenost (primer: u fašističkoj ideologiji je takav element, recimo, Jevrejin — neizmernosti socijalnih konflikata i dubokoj ekonomskoj krizi treba dodati samo jedan, po sebi besmisleni označivač: “jevrejska zavera”, pa da stvari za tren postanu jasne, polje se prestrukturiše, svi elementi dobijaju novu konotaciju; ideološka bitka se bije za ovaj ključni označivač).

Tragom Gramscija, Althussera i Laclaua poći će grupa Projekt Ideologie-Theorie (PIT) nastala oko revije Das Argument 1977. i okupljena oko W. F. Hauga. Njihov prvi veliki probni kamen je bila upravo teorija fašizma (22). Posle široke diskusije o fašizmu s kraja 60-tih i početkom 70-tih godina (sedam tematskih brojeva Das Argument, posvećenih samo fašizmu!), PIT je započeo teorijsku analizu iznova, tako reći od početka. Pošao je od već više puta uočene činjenice da fašizam nije zaokružena ideologija u klasičnom smislu, da ne daje dovršenu sliku sveta, Weltanschauung, već ostaje zbrka heterogenih elemenata. Zaključak, koji su iz toga izvukli, bio je suprotan već pomenutom Adornovom (da u fašizmu uopšte nije reč o ideologiji, već samo o vlasti koja se temelji na pretnji): fašizam je ideologija par excellence, ideologija u laboratorijski čistom obliku, koja se više uopšte ne trudi oko argumentacije, već za svoju najvišu vrednost proglašava samo još podređenost, dobrovoljnu pokornost kao takvu — “Fuhrer befiehl, wir folgen”. Ne treba se podređivati zbog više ili manje opravdanih razloga, koristi, trenutno teške situacije itd, već principijelno, uopšte, s obzirom da je već sama podređenost vrednost. I Fuhrer je Fuhrer samo tako što se u najvećoj meri podređuje “višoj dužnosti”. Fuhrer, domovina, dužnost itd, kojima se treba podrediti, ostaju potpuno prazni entiteti koji se u različitim situacijama mogu ispuniti sasvim proizvoljnom sadržinom. Ovo elementarno podređivanje fašizam nadalje inscenira u svojim masovnim ritualima pa sve do čitavog niza ritualnih, simboličkih elemenata, kojima pokušava da majstorski obeleži sve svakodnevne poslove, prostorno uređenje, običaje, tradicije itd.

Moć fašističke ideologije, dakle, treba s jedne strane tražiti u toj ritualizaciji života kao praktičnom zarobljavanju individua, gde otpada racionalno ubeđivanje i potreba za “sistemom ideja”; s druge strane, izvor ove ideološke moći nalazi se u performativnom karakteru ideološkog načina govora — a on se sastoji od izjava koje na prvi pogled izgledaju kao objektivne, a u stvarnosti same proizvode svoju referencu, odnose se na same sebe. Haug se ovde oslanja na teorijske prodore koje je učinila anglosaksonska teorija jezika (u prvom redu Austin): “Fašizam organizuje život klasnog društva kao besklasno društvo (Volksgemeinschaft) u obliku činova koji u sebi znače ‘besklasno društvo’, dakle, uglavnom ne upućuju na nešto izvan sebe. Temeljna forma ove ideološke prakse, u kojoj je naznačena opozicija Volk / Gegenvolk, jeste performativni čin, znači upravo predstavljanje pomenutog u samom činu. Međutim, ako je svaka ideološka pretpostavka posredovana performativnim činovima, to nipošto ne znači da su svi performativni činovi ideološki.” (23) Ovaj diskurzivni postupak proizvodi temeljnu, vrlo jednostavnu trajnu strukturu fašističkog diskursa: Volk-GegenvolkFuhrer, za koju se može prikačiti šareno empirijsko bogatstvo najrazličitijih sadržina.

Konstituisanje “naroda”, kao zatvorene homogene celine, podređivanjem “vođi” zahteva isključivanje jevrejskog elementa kao „anti-naroda“. Manevar isključivanja jevrejstva obavlja istovremeno više funkcija: prvo, premeštanje klasnog konflikta u borbu „nas“ protiv tuđinskih i heterogenih Jevreja, izbacivanje konflikta iz zatvorene zajednice, suprotstavljanje autarhije kosmopolitskim elementima, Jevrejin je istovremeno i neverovatno zgušnjavanje klasne borbe, njeno kondenzovanje u jednoj figuri, jer istovremeno oličava vlasnika, bogataša, sferu cirkulacije, bankara, intelektualaca, i s druge strane smrdljivca, prljavštinu, infektivnu bolest, ukratko “niže slojeve”, on je istovremeno predstavnik kapitala par excellence i predstavnik “boljševičke zavere”, međunarodnog radničkog pokreta, kao takav on u svojim rukama tajno drži sve konce vlasti, poseduje tajno znanje i polako ovladava nama iza naših leđa — ukratko pravi negativ Fuhrera, njegova druga slika i senka, koju Fuhrer mora sve vreme da proganja i uništava ako želi da bude Fuhrer — proces koji se ne može zatvoriti, a koji ima strahovite realne posledice. Polazeći od ove jednostavne osnovne dispozicije, PIT je dao niz veoma zanimljivih konkretnih analiza koje je do tada teorija ostavljala po strani: od mehanizama prefunkcionisanja praznovanja Prvog maja u fašizmu, preko vaspitnog sistema, socijalne politike, organizovanja preduzeda, do fašističke arhitekture, muzike, literature i filma. Ovde je svojevrstan nastavak našao i pravac “kritike svakidašnjeg života”, koji je započeo Lefebvr.

Put analize fašizma koji je započeo s Gramscijevim pojmom hegemonije i doživeo svoju reaktuelizaciju kod Althussera i njegove škole, Laclaua, Hauga i PIT, otvorio je čitav niz mogućih povezivanja i dodirnih tačaka sa ranije opisanim psihoanalitičkim putem koji ide od Reicha preko kritičke teorije društva do njegovih savremenih sledbenika (krug oko Lorenzera, Dahmera itd, a na drugoj strani Theweleit). Oba pravca razmišljanja su danas još kako živi i aktuelni. Brojne dodirne tačke i tačke ukrštanja otvorio je pre svega snažni razvoj psihoanalitičke teorije u poslednjih dvadeset godina, vezan za ime Jacquesa Lacana — razvoj koji je pre ponovno vradanje temeljnim subverzivnim dimenzijama Freudovog dela. Tekst Gerarda Millera o francuskom petenizmu u ovom izboru (deo njegove izuzetno uspele knjige (24)) je do sada skoro jedini važniji rezultat koji je dala lacanovska teorija u analizi fašizma, a to je sigurno tek početak, jer ovim njen potencijal još ni izdaleka nije iskorišten te ostaje kao otvorena perspektiva.

U ovom uvodnom tekstu nipošto nismo želeli da tajnom teleologijom postupno prikažemo razvoj od “slabijih” ka “boljim” teorijama fašizma. Hronološki i logički red, ocrtan tu vrlo grubo (25) , ne znači hijerarhijski raspored ili vrednosno rangiranje. Na poslednja dva pravca detaljnije smo se zadržali samo zato što su se oni u analizi fašizma daleko najviše razvili i danas su bez sumnje najprisutniji. Pored njih postoji i treći zanimljiv pravac razmišljanja, koji bismo najgrublje mogli odrediti kao insistiranje na kritici političke ekonomije i kao pokušaj da se od samih kategorija i mehanizama političke ekonomije izgradi ideološka građevina. Sledbenici ovog pravca odbacuju niz teorijskih novatorija, koje su uveli prva dva pravca, i upozoravaju da je samo kritika političke ekonomije — jezgro Marxovog učenja — na mnogim mestima prebrzo potisnuta u stranu, bilo da je proglašena suvišnom ili pak, još češće, shvaćena kao neproblematično područje čija se valjanost manje ili više ne može dovesti u pitanje. U ovom izboru pomenuti pravac zastupa tekst Moisha Postonea, koji na zanimljiv način pokušava da iz samog pojma robnog fetišizma izvede fašistički antisemitizam — znači upravo pojavu za koju su po pravilu pozivali u pomoć psihoanalizu. Ako je fašizam s jedne strane quid pro quo, jer se odnosi među ljudima prikazuju kao odnosi među stvarima, onda je isto tako nužan obrnuti quid pro quo, gde stvarni odnosi poprimaju sliku intersubjektivnih odnosa i kapital se po “društveno nužnom prividu” personifikuje i naturalizuje upravo kroz jevrejstvo. Sledbenici ovog pravca takođe upozoravaju da sama ekonomska struktura fašizma nije baš sasvim jasna i sama po sebi razumljiva, kako to pretpostavljaju prva dva pravca — ovo pitanje je u tesnoj vezi sa komplikovanim analizama ekonomskog karaktera poznog kapitalizma uopšte, njegovim problemima uvećavanja kapitala i specifičnim “državnim mešanjem”. Ovom pravcu takođe pripada i sam Sohn-Rethel, kako svojim doprinosima analizi fašizma tako posebno i svojom teorijskom razradom robne forme i misaone forme kao “realne apstrakcije”.

Opasnost koja se krije u ovoj poziciji, s jedne strane je u tome, što se ideološki mehanizmi po uzoru na robni fetišizam interpeliraju kao neka vrsta spontano-samoniklog izrastanja iz materijalnog proizvodnog procesa, a s druge strane u redukcionizmu koji svim ideološkim predstavama može da nađe odgovarajuće svetovno jezgro, njihovo materijalno biće, ali iz tog materijalnog bića, iz svakog životnog odnosa, ne može izvesti njihove ideološke slike — a tek ovaj “put naviše” jeste za Marxa jedini materijalistički metod (26) . Unutar tog polja svakako postoje mogućnosti da različiti misaoni putevi izbegnu ove opasnosti i uprkos prividno većoj “ortodoksnosti”, otvaraju se brojne mogućnosti povezivanja i konvergencija sa ranije opisanim putevima.

Teorijsko promišljanje fašizma nema samo istorijsku vrednost, njegova funkcija nije samo u tome da dođemo do “pravilne” slike i ocene jednog proteklog perioda. Pre svega, ne zato što je konfrontacija s fašizmom sve vreme nosila u sebi onaj momenat samorefleksije samog marksizma, koji je povukao za sobom duboko prestrukturisanje celokupnog teorijskog polja, proizveo niz novih problematika itd., proces koji danas živimo i koji se dalje odvija nezavisno od neposredne analize fašizma. A naročito ne zbog toga, što se kapitalizam danas prvi put posle 1929. godine zaglibio u duboku strukturnu krizu sličnu onoj koja je pre pola stoleća rodila fašizam. Kao i tada, savremena kriza donela je proces fašizacije kao mogući način rešenja kapitalističkog načina proizvodnje — mada u drugačijem obliku i drugačijim sredstvima (“nova desnica” itd). I kao što je poslednjih pola stoleća razvoja marksizma istovremeno istorija njegovog sukoba sa fašizmom, kako je već rečeno na početku, tako su i sadašnja kriza marksizma i mogućnosti izlaska iz nje u temeljnom smislu povezani sa sukobom sa fašizacijom, s borbom protiv današnjeg “fašizma drugim sredstvima”.

 

Autor: Mladen Dolar

Sa slovenačkog prevela Tatjana Detiček-Vujasinović.

Preuzeto sa: link 

 

(1) Preuzeto iz revije Marksizam u svetu, god. 9, br. 8
(2) Up. Nicos Poulantzas, Fascisme et dictature, Seuil/Maspero, Paris, 19742, str. 172 passim.
(3) G. Dimitroff, Arbeiterklasse gegen Faschismus, u. Kuhnl (izd.). Texte zur Faschismmdiskussion, I, Rowohlt, Reinbek / Hamburg; 1974, str. 60.
(4) Alfred Sohn-Rethel, Oekonomie und Klassenstruktur des đeutschen Faschismus, Suhrkamp, Frankfurt, 1973, str. 46.
(5) Reinhard Opitz, Die Faschistische Massenbewegung, u: “Kuhnl” (izd.), naved. delo; isti, “Ueber die Entstetana und Verhinderung von Faschismus”, Das Argument, 87/1974, Berlin (W).
(6) W. F. Haug, “Ideologische Komponenten in den Theorien uber den Faschismus”, Das Argument, 33, Berlin, 1965.
(7) F. Pollock. “State Capitalism”, Studies in Philosophy and Social Sciences, IX, 2. New York, 1941; isti, Is National Socialism a New Order?, isto.
(8) Franz Neumann, Behemoth. The Structure and Practice of National Socialism 1915—1944, Harper, New York (1944) 1966. — S obzirom na celokupnu kontroverzu veoma dobar pregled u: Martin Jay. The Dialectical Imagination, Heinemann, London. 1973, str. 144. i dalje.
(9) Up. Bas Areitmertt, 41 i 47. Berlin, 1966. i 1968. Uz tu polemiku u. članak Eike Hennte “Zum Verhaltnis von Faschismus und Industrie in Deutschland”, u: Kuhnl (izd.), naved. delo.
(10) August Thalheimer, “Ueber den Faschisrnus”, u: Kuhnl (izd.), naved delo. Vrlo dobra analiza ove pozicije u: Stefan Schild, “Foschismustheorie in Zerrspiesel der Kritik I. II”, Beitrage zum wissenschaftlichen Sozialismtis, 2, 3, Hamburg, 1978.
(11) Poulantzas, naved, delo, str. 343—375.
(12) Ovde cit. po Reichu, “Massenpsychologie des Faschismus”, u: Kuhnl (izd.), naved, delo, str. 32.
(13) Klaus Theweleit, Mannerphantasien, I (Frauen, Fluten, Korper, Geschichte), II (Mannerkorper — zur Psychoanalyse des weissen Terrors), Rowohlt, Rembek / Hamburg 1980. — Prvo izdanje objavila je 1977. i 1978. mala levo orijentisana izdavačka kuda Roter Stern u Frankfurtu, posle ogromnog uspeha ovo delo je ponovo štampao izdavač Rowohlt.
(14) Jean-Pierre Faye, Langages totalitaires, Hermann, Paris, 1972. Kratki rezime nekoliko najvažnijih rezultata ovog vrlo obimnog dela može se naći u Faveovom članku, “Critique des lan gages et analyse de classe”, u: M. A. Macciocchi (izd.): Elements pour une analyse du fascisme, I, U.G.E. 10/18, Paris, 1976. S obzirom na kritiku Fayea up. napr. N. Poulantzas, “Note a propos du totalitarisme”, Tel Quel, 53/1973, Paris.
(15) U tom kontekstu trebalo bi detaljnije razmotriti i doprinos koji su pružili Lukacs, Korsch i Bloch analizi fašizma. Za to ovde nema prostora.
(16) Karin Priester, “Faschismus und Massenbewegung”, Das Argument, 117/1979, Berlin.
(17) Adorno, “Beitrag zur Ideologienlehre”, u: Gesammelte Schriften, S/1972, Suhrkamp, Frankfurt, str. 466.
(18) Haug, “Der Faschismus und die Organisation des Ideologischen”, II, Das Argument, 121/1980, Berlin, str. 353.
(19) Louis Althusser, “Ideologija in ideološki aparati države”, u: Ideologija in estetski učinek, CL, Ljubljana, 1980, str. 70—1. Vid. ubedljivu analizu čitavog ovog problemskog sklopa u: Slavoj Žižek, Zgodovina in nezavedno, CL, Ljubljana, 1982, naročito str. 139—472. Kao najbolju analizu altiserovske pozicije u našem prostoru upor. Rado Riha, Filozofija v znanosti, DDU Univerzum, Ljubljana, 1982.
(20) Ernesto Laclau, Politics and Ideology in Marxist Theory, Verso, London, 19792, str. 99 (prvo izdanje kod New Left Books, London, 1977).
(21) E. Laclau, “Transformations of Advances Industrial Societies and the Theory of the Subject”, u: Rethinking Ideology, Argument-Sonderband, 84/1983, Berlin.
(22) Faschismus und Ideology, 1, 2, Argument-Sonderband, 60, 02/1980, Berlin. U obe sveske sudelovalo je 11 autora. Zatim je PIT izdao i: Bereichstheorien, AS, 70/1981; Faschismus und Ideology, 3, AS, 80/1982, u: Bereichstheorien, 2, AS, 111/1983.
(23) Haug, naved, delo, str. 354. Kao najbolji prikaz Austinove teorije u našem prostoru upor. Nenad Miščević, “John Langsaw Austin”. Jezik kot dejavnost, DDU Univerzum, Ljubljana, 1983.
(24) Gerard Miller, Les pousse-au-jouir du marechal Petain, Seuil, Paris, 1975.
(25) Za detaljniji pregled i analizu upor. Mladen Dolar, Struktura fašističnega gospostva, DDU Univerzum, Ljubljana, 1982.
(26) Kapital, I, CZ, Ljubljana, 1961, str. 423 (nap. 89)

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close