TEKST
Gordana Stojaković: Vreme AFŽ novinarstva u Vojvodini – sećanja Gizele Szabo
Gospođu Gizelu Sabo sam kontaktirala telefonom, jer je tokom decembra 2006. bila u Nemačkoj u poseti svojoj kćerki. Zahvaljujući glavnom uredniku Enciklopedije Novog Sada, gospodinu Dušanu Popovu dobila sam broj telefona i još važnije preporuku za taj razgovor. Pozvala sam je i objasnila šta radim i zamolila da pomogne moj napor da rekonstruišem bar deo događaja u toku postojanja AFŽ-a Vojvodine. Poslala sam i radni materijal za CD – AFŽ Vojvodine (1942-1945) koji je stigao prepakovan i raskupusan, ali ceo. Uz materijal sam poslala i pismo sa pitanjima na koje je gospođa Gizela Sabo pismeno odgovorila. Njeno svedočanstvo je dragoceni deo čitavog projekta, a njen sud o poslatom materijalu za mene je najkompetentnija recenzija.
1. Napišite nešto o sebi, ono što biste želeli da se o vama zna.
Zovem se Sabo Gizela (Szabó Gizela), rođena 6. decembra 1926. u Nagyvárad-u u Rumuniji. Danas imam osamdeset godina. Školovala sam se u rodnom gradu, posle u Starom Bečeju, žurnalistiku u Beogradu i Višu školu društveno-političkih nauka u Novom Sadu. Od mladosti sam aktivno učestvovala u radu omladinskih frontovskih organizacija u KPJ i SKOJ-u.
Odmah po formiranju lista vojvođanskih Mađara, Magyar Szó (1944) u Novom Sadu, pozvana sam da radim kao novinar. Krajem 1945. postala sam saradnik, kasnije urednik u toj redakciji.
U oktobru 1946. Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu postavio me je na mesto glavnog i odgovornog urednika ženskog lista na mađarskom jeziku Dolgozó Nő. U novinarstvu sam provela više od 35. godina na raznim funkcijama i zaduženjima. Vodila sam rubriku unutrašnje politike, pisala sam o društvenim organizacijama, uglavnom o socijalnoj politici, organizaciji zdravstvene i medicinske službe, o dečjoj zaštiti, o zdravstvenom i penzionom osiguranju, o brizi za stare osobe. Pre 40 godina prva sam u Jugoslaviji pokrenula rubriku za penzionere. Jednom nedeljno cela strana je bila posvećena problemima starih, penzionerima, gerijatriji, organizaciji penzijskih fondova itd. U toku mog radnog veka bila sam aktivna u svim društveno-političkim organizacijama.
U toku izbora 1974. sam kao delegat Novog Sada, Titela, Žablja, izabrana za člana Veća udruženog rada Skupštine Republike Srbije, gde sam predložena za člana Ustavne komisije. U Skupštini RS sam na raznim dužnostima radila ceo mandat od četiri godine. Paralelno sam radila kao novinar.
Posle penzionisanja, još oko deset godina sarađivala sam u listu Magyar Szó, u ostalim listovima na mađarskom jeziku i u TV Novi Sad.
Imam dvoje dece, kčerku i sina. Oboje su lekari.
Interesantno je da sam u tokom radnog života bila uvek među najmlađima: u AFŽ-u kao omladinka, a u novinarskoj školi najmlađa sa najvišom funkcijom – glavnog urednika Dolgozó Nő.
Novinarstvo sam završila sa obukom mladog mađarskog novinarskog kadra. Kao priznanje, između ostalog, dobila sam Nagradu za životno delo Svetozar Marković Saveza novinara Vojvodine.
Sada sam penzioner, živim u Novom Sadu, povremeno boravim u Nemačkoj.
Szabó Gizela
2. AFŽ je u Vojvodini, a i šire, postojao u periodu 1942-1953. Šta biste mogli da kažete o samoj organizaciji, njenim ciljevima i vašem viđenju rezultata koji su postignuti?
Pročitavši ceo vaš materijal, koji obuhvata period od 1942. do 1953. u radu organizacije ne bih imala ništa da dodam, samo to da je bilo pogrešno ugasiti organizaciju.
3. Da li biste izdvojili neke ličnosti koje su bile aktivne u AFŽ-u? To mogu biti poznate, ili manje poznate ličnosti.
Poznate ličnosti koje su radile u AFŽ-u ste uglavnom nabrojali. Dodala bih, ili istakla Kizur (Etelku) Etu iz Subotice, ženu poznatog partizana Kizur Ištvana, Luko (Šulman) Terezu iz Zrenjanina, koja je kasnije bila novinar u Magyar Szó-u i vodila rubriku za žene (sestra Ruže Šulman iz Zrenjanina),Brašnjo Bora iz Bačke Topole, Márton Rozaliju iz Nove Crnje (član KPJ od 1929, osuđena kao komunista, kasnije aktivna na planu dečje zaštite), Rekecki (Šilić) Eržebet iz Sente, Spafić Sofiju-Sofiku iz Subotice, Lőbl Margitu iz Novog Sada, Malušev Borišku iz Novog Sada, Nagy (rođ. Mák) Veru iz Bečeja, Sóti –Holó Mariu iz Bečeja, Herbatin Juliju iz Bačke Topole, Dognar Veru iz Bačke Topole, Iboljku Kalmár (udatu Mišić) koja je radila kao novinar od 1947, a mnogo kasnije je osnovala časopis „Nada“.
4. Vaš rad na mestu urednice Dolgozó Nő. Kako je došlo do toga da preuzmete taj posao? Ko su bile vaše saradnice?
Nakon 1946. pozvana sam u Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu gde me je primio sekretar, Dobrivoje Vidić. Saopštio mi je da je u PK odlučeno da pokrene ženski list za Vojvodinu i to u okviru AFŽ-a. Za glavnog i odgovornog urednika lista na mađarskom jeziku, Dolgozó Nő (Radna žena) predlagali su mene, devetnaestogodišnju devojku Szabó Gizelu, novinarku Magyar Szó. Drug Vidić mi je odmah čestitao i naznačio da će mi u tom teškom i odgovornom zadatku pomagati moje koleginice iz Magyar Szó i drugarice iz Pokrajinskog odbora AFŽ-a, pa i aktivistkinje sa terena. Ja sam odgovarala za sve, a trebalo je da organizujem i dopisnu mrežu. Nije bilo lako, jer sa devetnaest godina života i jednom godinom novinarskog staža pokrenuti i izdati list ogroman je zadatak. U to vreme ja sam bila prva i jedina novinarka koja je pisala na mađarskom jeziku – i to je istorija. Pisci, pesnici, novinari kolege pisali su mi po „porudžbini“ pa sam obilazeći gradove i sela pronašla pismene aktivistkinje koje su mi opisivale rad AFŽ-a i šire. Preuzimali smo članke i iz drugih ženskih listova. Saradnice su bile uglavnom žene, devojke, učiteljice, upravnice dečjih domova, domova za stara lica, pa i domaćice aktivne u organizacijama žena. Više imena sam već navela.
5. Napišite nešto o uređivačkoj politici lista: sadržaji, teme koje su bile primarne, kako ste dolazili do tekstova, o distibuciji lista, čitanosti…
Disribucija je išla preko AFŽ-a i tu gotovo da nisam učestvovala. Koliko se sećam mesečni tiraž je dostigao 25. 000 primeraka. Čitanost je bila ogromna, članci su se čitali u čitalačkim grupama, u domovima, jer uvek smo dali aktuelne tekstove ne samo jugoslovenskog već i gradskog značaja, zatim mnogo članaka iz fabrika, sa akcija …
6. Urednica Glasa žena je bila Kristina Babin. Da li ste je poznavali i sarađivali sa njom?
Kristinu Babin – Dacu sam poznavala, mislim da je bila učiteljica. Često smo izmenjivale članke, slike, dopise. Nismo radile u istoj zgradi, ali smo se susretale na sednicama Pokrajinskog odbora AFŽ-a gde smo dobijale uputstva za dalji rad. Bila je vedra, vesela i radna žena.
7. Urednica AFŽ lista na rumunskom jeziku Femeia nouă je bila Marija Todor (kasnije Florika Štefan). Da li ste ih poznavali i sarađivali sa njima?
Mariju Todor nisam poznavala ili je se ne sećam. Sa Florikom Štefan sam kasnije sarađivala, kao sa pesnikinjom i novinarkom.
8. Šta vam je bilo najteže a šta najlakše dok ste radili kao urednica lista? Kada je i zašto list ukinut?
Dolgozó Nő je izlazio 5 godina a ugašen je uglavnom zbog nedostatka novinske hartije. Ja nisam radila u listu do njegovog gašenja zbog selidbe u Beograd gde sam nastavila studije. Na moj predlog list je preuzela Kizur Eta. Ja sam i dalje sarađivala šaljući članke. A šta je bilo najteže? Tada sam paralelno radila dva odgovorna mesta. U Magyar Szó sam morala napisati 2-3 stupca vesti, članaka, prenositi govore, izvestiti o akcijama, uspesima frontovskih, omladinskih i ženskih organizacija počevši od osnivanja porodilišta, skupljanja pomoći za koloniste, narodnog zajma do omladinskih brigada, dečijih domova i sl. U isto vreme sam morala da planiram i pišem članke za mesečni list, preradim dospele dopise i dajem na štampanje, i to na vreme. Sama sam pregledala prelome – naravno u olovu. Bilo je to herojsko vreme ženskog novinarstva u AP Vojvodini.
9. Šta mislite o današnjoj ženskoj štampi i koje su po vama bitne razlike u odnosu na vaš list? Šta biste poručili ženama danas?
Iako imam osamdeset godina redovno čitam dnevnu štampu i gledam TV – gde sam nekada „tezgarila“ (TV NS). Žensku štampu ne kupujem i ne čitam. Vidim da ima luksuznih izdanja sa prelepim slikama – sve skupa – to naše žene ne mogu kupiti. No, ima ih vrlo mnogo i vrlo različitih. Ne volim baš golotinju u izlogu, ali to je moda. Kao da kod nas ne postoje prosečne žene, majke, bake, obične vredne seljanke, fabričke radnice, barem ne u novinama. Nemam mišljenje o ženskim listovima, jer ih ne čitam.
Za AFŽ-om i dan danas žalim kao za ženskom organizacijom kao takvom! Gde bi mi danas bili da je ta divna dobrovoljna, humanitarna organizacija i dalje postojala i radila? Imali bi omladinskih domova, pionirske kutke po školama – pod nadzorom nastavnika, pristupačne klubove za žene – a ne diskaće za orgije… I naravno barem 30-40% žena poslanika u opštinskim, gradskim i republičkoj Skupštini raznih profesija i nacija. Možda sam staromodna, ali treba da postoji energična, intelektualna, pravična, dobro organizovana ženska organizacija u Srbiji i naravno u Vojvodini.
Naslov: „Vreme AFŽ novinarstva u Vojvodini – sećanja Gizele Szabo“
Razgovarala: Gordana Stojaković
Razgovor s: Gizelom Sabo
Razgovor i fotografije prvi put objavljeni u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.
Fotografije: Gizella Stanyó Tóth
Gizela Sabo je bila učesnica Narodnooslobodilačkog pokreta. Posle oslobođenja je počela da radi kao novinarka, dopisnica Slobodne Vojvodine i Magyar Szó „kao prva žena profesionalni novinar na mađarskom jeziku u Jugoslaviji“[1]. Imala je devetnaest godina kada je postavljena za glavnu urednicu Dolgozó Nő (Radna žena), glasila PO AFŽ-a Vojvodine na mađarskom jeziku. List je izlazio u periodu 1946-1950. Jednogodišnju novinarsku školu TANJUG-a završila je 1947. u Beogradu, a Višu školu društveno-političkih nauka 1962. u Novom Sadu. Posle gašenja Dolgozó Nő radila je kao urednica i novinarka u listu Magyar Szó. Obavljala je mnoge političke funkcije: poslanica skupštine Srbije, članica Ustavne komisije, angažovala se na planu zdravstvene zaštite žena. Gizela Sabo je dobitnica mnogih priznanja i odlikovanja: Orden rada sa srebrnim vencem, Nagrada “Svetozar Marković Toza” za životno delo.