TEKST

Vezom prisvajamo oduzeto vrijeme

Razgovor s umjetnicom Vahidom Ramujkić

Vahidu Ramujkić, umjetnicu i aktivisticu, upoznale smo ove zime kada je nekoliko dana provela u Zagrebu pripremajući izložbu „Dan za danom“ u Galeriji Nova. Susreli smo se u prostorima MAZ-a gdje nam je Vahida prišla kao članica beogradske antifa grupe kako bismo razmijeniti iskustva srodnih organizacija. Osim o situaciji u Srbiji i tamošnjoj antifa sceni, s Vahidom smo razgovarali i o metodi dokumentarnog veza, zanimljivom umjetničkom pristupu njezinog kolektiva. Ovom metodom, kroz duži rad u zajednici, pozivaju na aktivno promišljanje lokalnog konteksta kroz praksu vezenja.


Možeš li za početak reći nešto o dokumentarnom vezu i načinu kojime bilježi realnost. Kako se ova metoda bilježenja stvarnosti razlikuje od uobičajenih etnoloških metoda poput snimanja slike i zvuka, metoda koje se doimaju invazivnije od veza?

Pošto smo i ja i Aviv Kruglanski, s kojim od 2008. praktikujem ovu tehniku (kasnije, 2013. priključio nam se i Dejan Došljak), već imali iskustvo rada u nekom aktivističko-umetničkom kontekstu koji se razvijao u Barseloni početkom 2000-tih, imali smo i prilike da kroz ovu praksu steknemo uvid o nedostatnostima konvencionalnih načina dokumentovanja i medijske reprezentacije. Ista ona borba koja se događala na ulicama, događala se i u procesu reprezentacije te borbe široj javnosti i to na svim nivoima, počevši od samog registrovanja – ko i šta snima, editovanja – po kojim kriterijumima se selektuje materijal i kakva se poruka prenosi ovim narativom, ko vrši uredničku politiku i diktira poruku koja treba da bude poslata, pa do difundiranja – kojim kanalima se prosleđuju ove informacije i koliko su oni kontrolisani. Sve to čini jedan ogroman prostor podložan manipulacijama. Iz svakodnevnog života već nam je poznato da, u manjoj ili većoj meri, pojaviti se s foto-aparatom ili kamerom u novoj sredini u instanci uspostavlja novu situaciju posmatrača i posmatranog gde se gubi spontanost, a mogu da se poremete i odnosi poverenja koji su, možda, prethodno bili uspostavljeni. U tom smislu mesto dokumentatora nikad nije neutralna pozicija, jer on ima neku moć, moć da može iskoristiti taj materijal za kreiranje neke priče koju mi ne možemo kontrolisati. Dakle, dokumentator ili urednički tim stvara sliku realnosti pre nego da samo neutralno dokumentuje događaje tako kako su se odigrali. Iz toga, naše glavno pitanje ovde je bilo kako stvoriti neku dosledniju sliku realnosti ili konkretnih događaja u čijem kreiranju bi zaista bili uključeni svi njegovi akteri, a da ona opet ne bude previše haotična i nesaglediva, već što jasnije artikulisana. Jer razvoj savremenih tehnologija, interneta i rastuća dostupnost ovih tehnologija većem broju korisnika za kreiranje i plasiranje svojih sadržaja uticala je i na stvaranje situacije u kojoj smo preplavljeni slikama i informacijama, čime je i naš kapacitet za procesiranje i kritičku refleksiju i analizu ovog materijala postao sve manji. Zato smo odlučili da u tehnološkom smislu napravimo nekoliko koraka unazad i počnemo da primenjujemo ovu naizgled zastarelu tehniku veza, sada u novom kontekstu za dokumentovanje naše svakodnevice, jer nam je ona baš zbog svoje sporosti dala tu mogućnost da provedemo više vremena na ulici, sa ljudima, gde se događaji koji nas zanimaju i odvijaju, da se barem privremeno integrišemo u lokalni kontekst dok zajednički proizvodimo reprezentaciju sveta koji nas okružuje. Sporost ove tehnike gde se linija gradi bod po bod, tera nas da dobro promislimo šta ćemo i kako predstaviti, te smo njome upućeni da apstrahujemo vršeći selekciju samo najbitnijih vizuelnih elemenata koji će u vezu biti predstavljeni i najbolje artikulisati datu situaciju ili problem. Ovde se paradoksalno postiže i ekonomizacija, jer se proces reprezentacije i edicije odvijaju istovremeno, nasuprot dokumentovanju uz pomoć savremenih tehnologija gde završavamo s gomilom materijala koji zauzimaju mnogo gigabajta i koje tek treba da editujemo , što može trajati i mesecima ili se nikad i ne dogodi. Zato u polušali i kažemo da je dokumentarni vez «najefikasnija i najverodostojnija tehnika za reprezentovanje realnosti jer se njome proizvodi manje informacija tokom dužeg vremena».

Kod društvene prakse kao medija u umjetnosti, kako možemo opisati praksu dokumentarnog veza, bitno je da ne uzimamo nešto od zajednice opravdavajući to kao umjetnički čin, nego i sama grupa s kojom radimo mora imati neke koristi, moramo im biti u mogućnosti nešto pružiti. Možemo li za praksu dokumentarnog veza reći da zajednici pruža vrijeme koje radom na vezu ponovo prisvajamo: korištenjem takve metode odvajamo vrijeme kojega je danas u kapitalizmu sve manje, da se posvetimo sebi, zajednici, da promislimo neke probleme/pitanja…

Moglo bi se reći da ovom praksom mi uspostavljamo novi režim vremena koji je humaniji i konsekventniji u odnosu na zajednicu i pojedinca, jer mi kreiramo to vreme kojeg je usled opšteg ubrzanja načina života sve manje, u kome je moguće ne samo prodiskutovati sve bitne teme koje nas se neposredno ili posredno dotiču, već i izvući neke analize i zaključke, artikulisati i zabeležiti to na jasan i komunikativan način. Takođe je istina da nam se često dešava da mnogo lakše uspostavljamo saradnju sa ljudima koji već imaju vremena jer su nezaposleni, penzioneri, deca, odnosno deo populacije koja obično nije pozvana da učestvuje u procesima kreiranja zvaničnih reprezentacija. Zato je i ovaj aspekt bitan, jer nam na neki način pokazuje da ljudi koji imaju vremena da reflektuju nad dešavanjima nemaju moć za društveno zastupanje, dok oni kojima nedostaje vreme jer su neprekidno uposleni, a imaju tu moć, jednostavno nemaju vremena da proizvode dublju i nezavisniju refleksiju nad aktualnom situacijom. Mislim da jedan od bitnijih oblika borbe protiv prekarijata upravo čini ova borba za kreiranje vremena.

Mostar, Bio grad na Neretvi (detalj sa tapiserije)

Možeš li opisati cijeli proces uspostavljanja Vezne kancelarije od biranja lokacije i prilaženja ljudima, do toga koliko dugo ostajete na određenoj lokaciji.

U većini slučajeva smo u kontaktu s nekom organizacijom s kojom sarađujemo na lokalu i od koje još pre dolaska pokušavamo da dobijemo što više informacija o lokalnim dinamikama, akterima, neuralgičnim tačkama gde se okupljaju ljudi, lokalnim problemima, itd. Takođe, ove informacije istražujemo i drugim kanalima. Kada stignemo na samo mesto, treba nam dva- tri dana da utvrdimo punkt gde ćemo instalirati veznu kancelariju, pripremimo i distribuiramo flajere i plakate gde objavljujemo rad tokom narednog perioda i pozivamo ljude na učešće. Za instaliranje kancelarije biramo neko prometno javno mesto koje tokom dana frekventiraju što različitije grupe ljudi, to može biti neki kafe, neki prometni ulični ćošak, mesto nasred pešačke zone, plato ispred lokalne administracije ili biblioteke… Trudimo se, takođe, da svi materijali sa kojima radimo, kad je reč o tekstilu i koncu, budu iz lokalne proizvodnje, pa se o tome raspitujemo i nabavljamo materijal. Tu su nam od pomoći neki kružoci koji praktikuju ručne radove pa se s njima sastajemo, koristeći ovu priliku da se upoznamo s lokalnim tradicijama, i naučimo nove bodove koje ćemo kasnije koristiti u radu.

Fizički kancelarija se sastoji od stola i stolica koje svaki dan postavljamo ili koristimo postojeći imobilijar ako je u pitanju, recimo, neki kafe a kojim smo napravili dogovor. Kancelarija će biti otvorena u fiksnom radnom vremenu četiri-pet sati dnevno u toku dve do tri nedelje, što je uobičajeno vreme potrebno za izradu tapiserije. Van ovog «oficijelnog radnog vremena» obilazimo druga mesta gde se okupljaju ljudi koji možda iz nekih razloga ne dolaze na lokaciju izabranu za kancelariju i tamo nastavljamo da radimo više kao «slobodni reporteri», jer prednost veza jeste da se on može raditi na svakom mestu i veoma je kompatibilan sa dugim diskusijama.

Tokom prvih dana ljudi nas često gledaju malo sa distance, ko smo šta li to radimo, međutim, malo po malo, kako prolaze dani, navikavaju se na naše prisustvo i sve češće sedaju s nama, uključuju se u diskusije, pa i u sam vez. Gradi se neko poverenje da mi nismo stranci koji su tu došli da urade nešto svoje, već provodimo vreme s njima pokušavajući zajednički da dijagnostikujemo i prikažemo neke društvene probleme. Osnovni princip je da radimo na parčićima platna koji se posle spajaju u jednu celinu. Obično se povede razgovor s ljudima koji su se tu zadesili i kada se dođe do neke zanimljive situacije ili informacije na koju svi reaguju, pitamo kako bi se to moglo predstaviti jednostavnim crtežom na platnu. Onda neko to nacrta i isti ili neko drugi počne da veze. Nekada neko drugi ko se priključi da nastavi vez, izmeni nešto ili doda neki svoj komentar, a nekada se ovi komentari lančano nastavljaju sa raznih strana, pa tu može biti i stereotipnih izjava i pronicljivih komentara koji izvezeni dobijaju drugu težinu.

Tijekom našeg neformalnog razgovora u MAZ-u govorila si i kako radite s marginaliziranim skupinama, ljudima s margine, a često su i lokacije koje birate nedostupne, nisu u centrima gradova. Kako izgleda taj proces rada?

Da, prevashodno naša ideja je da radimo na lokacijama o kojima obično ne postoji dovoljno informacija u javnosti i u maintream medijima toliko marginalizovanima da i samo stanovništvo misli da se tamo ništa bitno ne događa (kao na primer u Beogradskom naselju Kaluđerici, predgrađu Barselone Bon Pastor, itd), ali takođe i u centrima nekih većih urbanizacija o čijoj kompleksnoj svakodnevici i lokalnim dinamikama u javnosti postoji sasvim svedena slika, kao što je, na primer, slučaj u Mostaru. S druge strane, kao što sam već rekla, ovom metodom rada dolazimo do ljudi koji obično nisu pozvani da kreiraju tu zvaničnu reprezentaciju, jer nisu dovoljno eksponirani kao agenti lokalne zajednice. Tako smo, na primer, imali prilike da sa beskućnicima i ovisnicima raznih tipova koji se okupljajuu jednom parku u Centru Kassela, radimo zahvaljujući tome što je postojao minijaturni centar (TRA.FO) koji se bavio ovim problemom i već imao neku dinamiku rada u koju smo se mi uklopili. Drugi slučajevi su drugačiji, ali za metod koji primenjujemo trudimo se da bude što manje invazivan. Provodimo tu i previše vremena vezući i upuštajući se u uvek zanimljive konverzacije i ne postoji nikakav pritisak za učestvovanjem ni na koji način. Tokom vremena gradimo veoma prijateljske odnose, tako da nam uglavnom svima bude veoma žao kada dođe vreme rastanka.

Ostanimo još na pitanju dokumentarnog veza – je li bilo situacija u kojima ste uspostavili Veznu kancelariju , a da ste ljude izrazito teško potaknuli na sudjelovanje. Kako postupate u takvim situacijama? Što se događa kada zatvorite Veznu kancelariju, nastavlja li se raditi na nekim pitanja i praksama koji su se otvorili tijekom rada?

Kad je reč o učestvovanju, uvek je drugačije, ali se nikada nije dešavalo da smo se baš izrazito susreli s tim problemom, jer uvek se neko priključi, samo je to nekad u većem, nekad u manjem obimu. Najteže nam je možda bilo kada smo radili u Štoju, letovalištu u Crnoj Gori i to u jeku sezone. Ovo mesto specifično je po tome što u ostatku godine tu živi malo stanovnika, a tokom leta se napuni turistima sa svih strana, i to najviše iz zemalja koje su donedavno ili još uvek u veoma zategnutim odnosima, tipa, sa Kosova, iz Srbije, Albanije, Bosne, Hrvatske, pored, naravno, ruskih tursta koji su prisutni na celom Jadranu. Paradoksalno, pokazalo se da su ljudi u mnogo većoj žurbi i stresu na letovanju, jedni da bi iskoristili što bolje svoje vreme za odmor, a drugi, ubijajući se od posla jer su im ta dva i po meseca sezone period kada će zaraditi za celu godinu. Na toj lokaciji, urbanizovanoj pre nekih tridesetak godina, nije bilo ni neke izgrađene i utvrđene društvene strukture koja bi nam služila kao podrška, pa smo se i mi prilagodili temporalnosti cele ove situacije otvarajući kancelariju na različitim punktovima, ulazeći u kratkoročnije komunikacije s raznovrsnijim brojem ljudi, tako da smo u manjem timu preuzeli više neku funkciju reportera «izveštavajući» o ovim različitim situacijama na koje smo nailazili.

Što se tiče drugog pitanja, kada su svi komadi gotovi, spajamo ih i zajednički smišljamo neki naslov koji treba da proizađe iz svih zabeleženih priča i dotaklih tema . . U nekim prilikama smo čak pravili i konkurs za tapiserije koje se uvek vezu poslednje. Završni događaj, kada se gotova tapiserija prezentuje na javnom mestu, zaista je neka vrsta kulminacije i slavlja gde pozivamo sve ljude s kojima smo imali prilike tokom prethodnog perioda da se upoznamo i da radimo. Posle ovoga, tokom dužeg perioda tapiserija ostaje izložena na istom mestu ili se seli po različitim lokacijama na kojima smo radili ili koje imaju veze s obrađivanim temama. Mi smo uvek zamišljali da je dokumentarni vez dobra metoda da se ispitivanjem i dijagnosticiranjem lokalnog konteksta, pa i uvezivanjem tema i ljudi, kreira neka dobra osnova za dalji zajednički rad koji bi bio održiv i konsekventan, međutim, mi nismo bili u situaciji da učestvujemo u nastavku takvih dinamika. Dobijali bismo s raznih lokacija informacije o tome šta se dalje dešavalo s tapiserijom, jer je ona na neki način i počinjala da funkcioniše kao neki društveni kapital. U Holonu (Izrael), u Centru za digitalnu umetnost, recimo, rekli su nam da su deca iz kraja prestala da im razbijaju prozore otkad su postavili tapiseriju na ulazu ili razni drugi slučajevi. Za nas nastavak života tapiserije sastoji se i u tome što ih mi posle izvesnog vremena nosimo u druga mesta i uspevamo da pokažemo kako su neke teme za koje su ljudi bili u uverenju da postoje samo na lokalnom nivou, zapravo problemi na regionalnim ili internacionalnim razinama. I kroz to se odvija neko transverzalno uvezivanje tema i problema gde ljudi shvataju da nisu prepušteni sami sebi, već da se ovi procesi i borbe odvijaju na širem planu. To nije samo slučaj s borbama već i sa prepoznavanjem i identifikacijom jednog šireg društvenog i kulturnog prostora koji je, recimo, u postjugoslovenskom kontekstu sasvim fragmentiran i iscepkan.

Može li se ta metoda dokumentarnog veza povezati s pitanjem „velikih“ i „malih“ povijesti kojima se baviš? Proučavaš udžbenike povijesti iz bivše Jugoslavije i danas. Možeš nam nešto reći o tom projektu?

Naravno da može i drago mi je zbog ovog pitanja, jer ova veza nije sasvim očigledna. U oba slučaja radi se potenciranju jednog neekspertskog pristupa u procesu kreiranja i proizvodnje znanja. Kao i u oficijelnim reprezentacijama u medijima zna se ko će uvek biti pozvan da govori, analizira i daje svoje mišljenje o stvarima koje se događaju i generalno o svetu oko nas. To su uglavnom eksperti različith disciplina koji daju svoje stručno mišljenje bazirano na teoretskom znanju, a manje na stvarnoj praksi i interakciji u konkretnim životnim situacijama. Naravno, čitav aparat državnih akreditovanih institucija ustanovljuje ove kriterijume, da ne ulazimo sada u privatizacije državnog sektora što samo još komplikuje stvari. Tako i sa pisanjem istorije, zna se ko može da piše naše zvanične istorije i to su uglavnom izabrani istoričari koji su pristali da budu u sprezi sa nacionalnim interesima. Međutim, u Istorijama u raspravi ja se trudim da postavim stvari na drugi način. Upravo na osnovu svog ličnog životnog iskustva ljudi su pozvani da učestvuju u promišljanju i koncipiranju zajedničkih istorija, jer su oni/mi shvaćeni kao glavni subjekti ovih istorija tj. predstavnici društva. Aktuelnim zvaničnim istorijama koje se štancuju od 90-ih, nama je ova identifikacija nametnuta sa strane i razvijanje ove metode predstavlja deo borbe za društvenu autoidentifikaciju. Inače, za ljude koji nisu upoznati, Istorije u raspravi čini biblioteka udžbenika istorije koji su se koristili na teritoriji Jugoslavije tokom različitih vremenskih perioda. Ovaj kriterijum je počeo da se proširuje i na druge nacionalne programe tako da sada broji oko 300 udžbenika i, s druge strane, metoda koja se sprovodi kroz radionice na kojima se porede, analiziraju udžbenici iz različitih nacionalnih programa i perioda po postavljenim temama ili događajima i koristeći ove materijale asembliraju nove publikacije fanzinskog tipa koje se na licu mesta mogu umnožavati i distribuirati.

 

Mostar, Bio grad na Neretvi (detalj sa tapiserije) (1)

Aktivna si u beogradskoj antifa sceni. Na koji način povezuješ angažman u političkim grupama s umjetničkim praksama, odnosno aktivizam i profesionalni angažman. Prepliću li se oni, kako i koliko utječu jedan na drugog?

Delujem u različitim aktivističkim grupama, a tu spadaju Savez antifašista, Učitelj neznalica, grupa Ne-rehabilitaciji, itd, i dešava se da ovaj angažman, iako se u velikom delu preklapa sa mojim delovanjem na polju umetnosti, često uzima primat. Jednostavno objašnjenje za ovo je da su nastupila takva vremena da je aktivistički angažman u polju umetničke prakse jednostavno istrošen i postao nedovoljan.. Sad u svojoj aktivističkoj praksi svakako koristim znanja stečena, uslovno rečeno, kroz radom na polju umetnosti, uslovno pošto se radi opet o specifičnom vidu prakse koji se bavi društvenim odnosima.

Trenutačno u Europi svjedočimo jačanju desnog diskursa i desnih stranaka. Situacija u Hrvatskoj je sve gora – jačanje desnog diskursa, napada na neprofitne medije i civilno društvo, zadiranje u državnu televiziju, uz sve veću osiromašenost ljudi, itd. Možeš nam nešto reći o situaciji i antifa sceni u Srbiji?

Generano, situacija je izuzetno loša što je sada dodatno pojačano nadolazećim izborima i Šešeljevim oslobađanjem iz Haga koji trijumfuje kao novi idol omladine jer je uspeo da «nadmudri» evropski pravni poredak. Nedavno je rehabilitovan Draža Mihajlović, a u toku je rehabilitacija Milana Nedića. I jedan i drugi tokom pola veka, ne samo po jugoslovenskom nego i po međunarodnom pravnom poretku i na osnovu činjenica, važili su za kolaboracioniste u II svetskom ratu, a sada su njihove i rehabilitacije drugih ratnih zločinaca podupirane i od Evropske unije radi sprovođenja procesa restitucija društvene imovine. Svedočimo restauraciji jednog sistema koji je zasnovan na potčinjavanju i eksploataciji, koji se u Evropi i ostatku sveta razvija možda od pre nekih šest- sedam vekova, i čija se jedna od retkih interupcija i alternativa pokušala izgraditi kroz društvene odnose koji su se gradili na našim prostorima u okvirima socijalističke Jugoslavije.

Sad, ne bih mogla govoriti o celoj antifa i aktivističkoj sceni, ona kao takva – ujedinjena – teško i da postoji, ali postoje razni punktovi otpora koji su usled naše generalne prekarne situacije razjedinjeni i disperzirani. Konkretno, u organizacijama u čiji sam rad uključena odvijaju se diskusije o fašizmu danas, njegove veze s kapitalizmom i nacionalizmom, organizuju se radionice u srednjim školama, radi se na modelima zadružnog udruživanja, bavi se temama radničkih prava, nezakonitih privatizacija, proizvodnji novog narativa o ratovima 90-ih, ali mislim da je najbitnije da postoji svest da se kroz sve to radi na uspostavljanju nekih drugačijih društvenih odnosa koji su u otporu postojećim. Što naravno nije lako, ali se ipak dešava na nekom mikro-nivou.

U intervjuu za Femkanje iz 2014. kritički pričaš o rezidancijama, o tome kako si kao umjetnik na kraći period samo bačen na neko nasumično mjesto da nešto proizvedeš. No, danas su rezidencije jedne od rijetkih prilika u kojima je umjetnik plaćen za svoj rad. Možeš li nešto reći o tome, je li teško preživjeti samo od umjetničkog posla i o prekarnim uvjetima u kojima živimo.

Pa da, mogli bi reći da su rezidencije izvrsne prilike za mlade umetnike da se upoznaju sa drugim kontekstima i steknu neku širu sliku o svetu, što može da bude od naročitog značaja i za njihov rad. Naročito zato što smo konstantno preplavljeni informacijama iz sveta pa je dobro da se ode tamo i uveri na licu mesta kako to zaista izgleda i šta je sve nedostajalo u tim slikama. No, uistinu, danas je ova tvrdnja pomalo izgubila na značaju, jer je usled globalizacije, koju više niko ne pominje, svet svuda postao previše sličan, tako da menjajući lokaciju mi smo sve više u situaciji da sarađujemo sa veoma sličnim standardizovanim centrima koji funkcionišu po veoma sličnim programima i da, s druge strane, prepoznajemo iste ili veoma slične mehanizme opresije i borbe u lokalnom društvu, koje ovi centri više ili manje uspešno adresiraju, nego da upoznajemo nešto sasvim novo. Na individualnom nivou, za same umetnike sa ekonomske strane, naročito kod nas zbog sve većeg prekrajanja budžeta i nepostojanja tržišta, ovaj model rada u rezidencijama postaje neka vrsta profesije koju oni prihvataju da bi mogli da se bave svojim poslom u nekim iole pristojnim uslovima i ja ne znam nikog ko se obogatio od ovoga. Na malo širem nivou rastući fenomen mobilnosti umetnika ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacijskog procesa, koji se dešava i kao opresija i kao otpor. Kojim strujama će se u ovim situacijama umetnik prikloniti i doprinositi svojim radom, centralno je pitanje. A to iziskuje jednu neprestanu pozornost, pronicljivost i odgovornost, što nije uvek lako sprovesti i održati.

Razgovor vodile: Katerina Duda i Matea Grgurinović

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close