TEKST

Filip Jovanovski: Polje kulture kao zbir više odnosa i više praksi

 

Nakon razgovora sa Goranom Trajkovim, radnikom i aktivistom inicijative “Glasno” iz Štipa, donosimo i drugi deo našeg izveštaja iz Makedonije. O odbrani dostojanstva tekstilnih i kožarskih radnika, o platformi Kulturno-umetničkog centra “Tekstil” u Štipu, o tome gde nas sve može odvesti groteskno izmišljanje istorije, o Potemkinovim selima projekta Skoplje 2014. i šta nakon njega, razgovaramo sa Bitoljčaninom sa skopskom adresom, umetnikom i aktivistom Filipom Jovanovskim, organizatorom građanskog otpora i jednim od najzanimljivijih protagonista neobično žive savremene umetničke scene Makedonije .

filip-jovanovski
Foto: Filip Jovanovski

Pre nešto više od šest meseci, u saradnji sa tekstilnim i kožarskim radnicima, Ti i grupa umetnika iz Skoplja, otvorili ste u Štipu Kulturno-umetnički centar „Tekstil“. Šta je cilj ovog umetničkog centra?

Kulturno-umetnički centar „Tekstil“ je načelno počeo kao moj umetnički projekat, koji sam razvijao u saradnji sa inicijativom „Glasno“ – inicijativom koja se bori za prava radnika u Štipu. Sama inicijativa plod je udruživanja mladih radnika u tekstilnoj industriji. U Štipu, tekstilna industrija je apsolutno dominantna industrijska grana, čak 40% populacije grada privređuje u ovoj sferi.

Moj umetnički rad poslednjih godina se sve više okreće prema tzv. social practice, umetničkoj socijalnoj praksi. Radeći na ovom projektu, želeo sam da stvorim prostor za radnike, gde bi oni mogli da iznesu i prodiskutuju svoje realne političke probleme. Pritom, referirao sam se na amaterska kulturna društva u fabrikama u vreme socijalističke Jugoslavije. U Štipu je bilo nekoliko velikih fabrika – npr. „Stibo Makedonka“. Unutar fabrike postojala su kulturno-umetnička društva – muzička, pozorišna; postojale su biblioteke. To je bio prostor gde su radnici imali mogućnost da organizuju svoj društveni život. Sada radnici takvih mogućnosti više nemaju. Kada se Makedonija okrenula kapitalizmu, fabrike u Štipu su privatizovane. U tom gradu danas radi više od stotinu privatnih kompanija. Međutim, mogućnosti društvenog života radnika su svedene na minimum. Iz te pozicije, ja sam pokušao da stvorim prostor, platformu gde bi se radnici mogli organizovati. Centar smo otvorili u julu. Radio sam dvonedeljni durational programme, koji sam onda ostavio organizaciji „Glasno“ – ostavio sam im prostor koji oni koriste za svoj rad, kao svoje prostorije. Tu se dešava puno aktivnosti – javne promocije, radionice. Ove godine „Akto“ festival, festival savremene umetnosti, organizovali smo u Štipu. To je počelo da otvara neki procep u društvu, pojavila se mogućnost da se neki problemi artikulišu. Izvadio sam kulturu iz čiste pozicije komotne kulture i stavio je u funkciju socijalne promene. I obratno, radnička prava sam stavio u umetnički kontekst. Pokušavam da stvorim relacije koje će uspeti da naprave promenu lokalnog konteksta. Mislim da to dobija na vidljivosti – sama organizacija „Glasno“ i ono što oni rade i ono što radimo zajedno. Pre deset dana (26.11. – op.a.) desio se napad na Kulturno-umetnički centar „Tekstil“. Još ne znamo ko je to učinio. Razbili su prozore i tablu na ulazu. Očigledno da ono što radi „Glasno“ nekome smeta.

Prilikom otvaranja kulturnog centra organizovali ste nekoliko performansa aktivističkog karaktera. Reci nam nešto o tome?

Svi projekti koje sam inicirao u te dve nedelje bili su na granici između umetnosti i akcije. Kulturni centar otvorili smo performansom mlade glumice Sanje Arsovske, poreklom iz Štipa. Ona se referirala na poznati glumački monolog Steve Žigona, na govor Robespierrea iz „Dantonove smrti“ koji on izvodi pred studentima (Monolog Robespierrea iz komada „Dantonova smrt“ Georga Bihnera, centralni je motiv legendarnog dokumentarca „Lipanjska gibanja“ (1969.) Želimira Žilnika. Monolog, ispred studenata na studentskim demonstracijama u Beogradu 1968., u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja govori glumac Stevo Žigon – op.a.). Mi smo, k tome, napravili male intervencije u tekstu, tako da se on odnosio na tekstilne radnike. To je bio mali umetnički touch na otvaranju „Tekstila“ –  reakcije su bile poprilično dobre. Na otvaranju je bilo puno radnika iz tekstilnog sektora, za njih je taj govor bio poprilično katarzičan. Istovremeno, za njih je to bilo jako motivišuće iskustvo. Tokom te dve nedelje organizovali smo različite edukativne programe, organizovali smo radionice ljudskih i radničkih prava, radionice za decu, izložbe. Nakon toga, ostavio sam prostor organizaciji „Glasno“, koja ga i dalje koristi. Moj estetski čin bio je imenovanje, otvaranje tog prostora, davanje tog resursa lokalnoj zajednici. Iz moje pozicije, pozicije kulture i  umetnosti…ja nisam radnik, ali sam iz svoje pozicije pokušao da utičem na kontekst. Tako smo počeli da stvaramo relacije i sa organizacijom i sa kontekstom. „Akto festival“, festival savremene umetnosti koji se već deset godina održava u Bitolju, ove godine smo radili u četiri grada – u Bitolju, Skoplju, Štipu i Tetovu. Kroz različite programe pokušavamo da artikulišemo i stavimo umetnost u funkciju društva.

Retko imamo priloge iz Makedonije. Većina naših čitalaca, ipak je čula za urbicid koji je poslednjih nekoliko godina sprovela politička oligarhija u Skoplju. Meni je kao arhitekti to posebno bolno, jer je posle obnove nakon katastrofalnog zemljotresa 1963. upravo Skoplje bilo simbol savremenosti i moderniteta na širem balkanskom prostoru. Ti si, uz sve što radiš, bio i jedan od inicijatora odbrane Gradskog trgovačkog centra (GTC), jednog od retkih preostalih zdanja koja odolevaju sumanutim naumima vladajuće klike. Da li ste uspeli da odbranite GTC?

Radim sa kolegama u Skoplju od samog početka, od kad je najavljen projekat Skoplje 2014. (Projekat Skoplje 2014. sumanuti je gradograditeljski projekat aktuelne makedonske vladajuće garniture, gde su, u skladu sa nation-buildingom starije i lepše Makedonije, sve fasade u centru modernističkog Skoplja unakažene „baroknim“ gips-kartonskim dekoracijama – op.a), pa čak i pre toga – kada se pojavila ideja da se na centralnom gradskom trgu pravi crkva. Prvi protesti protiv toga počeli su 2009. godine. Mi smo kritikovali ideju projekta kroz različite formate. Jedna od najspecifičnijih inicijativa, koja je, zapravo, okupila više kolektiva je borba za spas Gradskog trgovačkog centra. Ta zgrada je jako bitna, građena je početkom sedamdesetih, a autor je Živko Popovski. To je bio prvi moderni šoping centar u Skoplju i sigurno u regionu, građen po principu skopske čaršije, ali u modernističkom ključu. To je i urbanistički izuzetno bitan objekat. Nalazi se u samom centru grada, na obali Vardara. Jako specifičan projekat, nema fasadu. 70% ovog proto-shopping malla je javni prostor. Oni su želeli da zatvore ovaj objekat u „baroknu“, potemkinovsku fasadu, slično drugim „baroknim“ fasadama koje su napravili po gradu. Mi smo reagovali. Ceo proces je trajao skoro tri godine. Taj proces je sada završen i sublimiran inicijativom za lokalni referendum, koji je raspisala opština Centar, a gde su građani po prvi put zvanično imali priliku da kažu šta misle o projektu Skoplje 2014. To je, da naglasim još jednom, bio zvanično organizovan referendum – ljudi su glasali. Formalno, nismo ispunili cenzus, izlaznost je bila 40%, a da bi referendum bio pravno valjan bilo je neophodno da izlaznost bude 50%. Međutim, među ljudima koji su glasali, 98% njih bilo je protiv „baroka“. Broj glasova protiv „baroka“ premašio je broj glasova bilo kog političkog kandidata u toj opštini, uključujući i npr. aktuelnog predsednika države. Bio je to interesantan proces – vežba korišćenja dostupnih institucionalnih mehanizama. Sve je bilo organizovano od strane običnih građana, od strane inicijative Го сакам ГТЦ  (Volim GTC). Ova neformalna inicijativa organizaciono je i logistički sprovela ceo referendum. Veliki broj ljudi se mobilisao, informisao, edukovao oko projekta – i ne samo oko GTC-a. Ljudi su se po prvi put upoznali sa celokupnom paradigmom modernističkog ideala gradnje novog, post-zemljotresnog Skoplja. Sada je na snazi status quo. GTC je jedina zgrada u centru grada koja nije pretvorena u „barok“. Ja verujem da je to rezulltat borbe, iako je ceo centar metastazirao. Ne mogu da kažem da li smo dobili ili izgubili bitku, ali smo puno učinili na razvoju građanske svesti na ovu temu. Izdali smo knjigu „Zašto je bitan grad?“, organizovali javne forume, snimali smo video priloge, audio reklame koje smo razglašavali preko razglasa na automobilima, za Uskrs smo napravili jaje sa nalepnicama „Zašto je bitan grad?“, pokušali smo da obuhvatimo sve target grupe kako bi spasili objekat. Na kraju, spasili smo objekat, ali ne znam da li smo spasili grad. Ima puno bitnih modernističkih zgrada iz sedamdesetih kao što je CeKaM (bivša zgrada Centralnog komiteta Makedonije – op.a.), današnja zgrada Vlade, jako bitan objekat, dobitnik „Borbine“ nagrade, revolucionaran za to vreme (Savezna nagrada lista „Borba“ za arhitekturu smatrana je glavnom arhitektonskom nagradom Jugoslavije. Izbor je najpre vršen po republikama i pokrajinama, a nakon toga biran je ukupni pobednik – op.a.). To su obložili gips-kartonskim baroknim dekoracijama.

Za kraj, pitao bih Te koje su perspektive te borbe, i da li misliš da će sumanute ideje izgubiti snagu. Veruješ li u pozitivan ishod, uprkos svemu?

Otvorili smo puno tema u javnosti. Mi sad razmišljamo šta ćemo posle. Uključili smo puno stručnjaka – arhitekata, istoričara umetnosti. Pitanje je – šta da radimo s ovim? Napravljena je velika šteta, ne samo estetska nego i infrastrukturna. Ali, mislim da u mobilizaciji javnosti i edukaciji o gradu ima puno pozitivnih momenata. Ljudi su mi tokom kampanje o GTC-u pričali o tome kako puno toga nisu znali o samom objektu! U poslednjih 7-8 godina puno smo, u smislu edukacije, uradili oko podizanja svesti o gradu. Mislim da je taj kapacitet i građanski kapital, i ono što se desilo sa Šarenom revolucijom, na neki način nadovezivanje na puno prethodnih inicijativa, mislim da se stvorila klima da se javno priča o ovoj temi – šta posle, šta da se radi sa gradom? Mislim da će to biti veliki problem!
Takođe, sve ovo što radimo u „Tekstilu“ je isti rad, samo u drugoj formi. Princip je isti. Sve je najvidljive u Skoplju, veliki kontrast modernizma i „baroka“, oni to zovu „barok“. Toga nema u Štipu, nema u Bitolju. Ali postoji na drugom nivou – na nivou uzurpacije javnog prostora i javnog mišljenja. Pokušavamo da radimo sa različitim lokalnim inicijativama. Građanske inicijative, građanski aktivizam se sve više i više razvijaju – mislim da je to pozitivno. To je proces koji ne možemo do kraja predvideti. Sa druge strane, iz pozicije savremene kulture i umetnosti, situacija nas je naterala da kulturu stavimo u kontekst – polje kulture kao zbir više odnosa i više praksi. To je generalno bitno za celo društvo, ali i za  savremenu umetnost u Makedoniji. Redefinisanje pozicije kulture za vreme današnje. Ne bih rekao do kraja za vreme totalitarnog društva ili za neki vid represivnog društva. Kontrast institucionalnoj kulturi – to je okvir u kojem pokušavamo da delujemo!

 

Razgovarali: Nikola Bojanić i Luka Čuljak

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2016. godinu.

 

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close