TEKST

O tradicionalnoj muzici, sa Jovanom Lukić

 

O tradicionalnoj muzici i horskom pevanju razgovarali smo sa Jovanom Lukić, voditeljkom horova „ZborXop“ i „Domaćigosti“

Sa nastupa hora "Domaćigosti" u MSU (Foto: Domaćigosti)
Sa nastupa hora “Domaćigosti” u MSU (Foto: Domaćigosti)

 

Jovana, reci nam nešto o svojoj dosadašnjoj muzičkoj karijeri?

Nikad mi nije palo na pamet da je to „muzička karijera“. Pevanjem sam počela da se bavim prilično kasno, tek sa dvadeset godina i bila sam jedna od malobrojnih na fakultetu koji su želeli da se u to upuste. Niko od nas nije ni razmišljao, niti je mogao da pretpostavi da će tradicionalno pevanje biti nešto što će u nekom trenutku postati aktuelno. I to je divno – tek sada, sa odmakom, shvatiš da si radio nešto baš zato što si voleo. Na fakultetu smo više strepeli od predmeta koji nisu bili stručni (i na žalost, više ih učili), a stručne smo voleli i manje učili. Iako sam jedno vreme bila ljuta na ceo sistem studiranja etnomuzikologije, danas mi je drago da smo imali priliku da spoznajemo sve te stvari. Transkripcije narodnih pesama, pisanje seminarskih radova (mini naučnih radova), etnokoreologija, kritičko mišljenje, estetika muzike – bili su jako zanimljivi predmeti, vredni svakog truda.

Na žalost, tokom studija fakultet nam nije pružio priliku za značajnija iskustva na polju terenskih istraživanja, ali su studenti, kako su znali i mogli odlazili i snimali. Danas se ne može otići tek tako bilo gde, jer ljudi više ne pevaju, sela ne postoje, ljudi ne znaju, zaboravili su pesme ili pesama više nema. Tako sam posle neuspešnog odlaska u Pustu reku pored Leskovca – gde više nije bilo ljudi koji su mogli da predstave vokalnu tradiciju – došla do infromacije da je u severnom delu Kosova, iznad Kosovske Mitrovice, južno od Raške, vokalna tradicija živa, naročito slavski običaj, što sam i prikazala u svom master radu. Odlasci na selo i druženje sa ljudima koji poznaju kulturu, umetnost, čitavu filozofiju tog života koji se odvija u skladu sa prirodom velika su iskušenja…Nisu nimalo laki i traže velika odricanja, ali energiju, ljubav. Znanje koje dobijete u tim prilikama su zaista veliki i veoma vredni pokloni koji ostaju u vama za ceo život. Učiti pesme pevanjem sa tim ljudima, usmenim prenošenjem je jedino što se računa i što vredi.

2010. godine, kao zamena koleginici, dobila sam zadatak da napišem recenziju prvog koncerta Pjevačke družine Svetlane Spajić. Svetlanu su svi koji su se bavili ovim pevanjem izuzetno cenili i zbog izvođačkih kvaliteta i zbog celokupnog odnosa prema tradiciji. Svetlanu sam poznavala od ranije, pevačka grupa „Žubor“ čija sam bila članica je išla na časove-konsultacije kod nje. Presrećna da mi se pružila takva čast, zbog izvesnih tehničkih stvari, stupila sam sa njom (ponovo) u kontakt i malo po malo, Svetlana me je pozvala u grupu. Šest godina saradnje sa njom i devojkama donelo je zaista toliko iskustva. Postala sam zrelija i kao osoba i kao pevač, usvojila nova znanja o vokalnoj tradiciji, glasu i psihi, stekla dragocena iskustva nastupanja na različitim scenama – od sabora u Strmici (tromeđa Like, Bosne i Dalmacije) do Konzerthausa u Beču. Zaista jedna ogromna zahvalnost Svetlani za sve to.

Otkud Ti u Zagrebu?

Zagreb mi je veoma drag grad. Iako mnogi ističu da je spor i manje zanimljiv od Beograda, ja sam upravo zaljubljena u te njegove prednosti. Volim čistiji vazduh, red, mirniju atmosferu. Svi ljudi koje poznajem i upoznajem ne samo u Zagrebu nego u čitavoj Hrvatskoj (pre svega u Šibeniku) su divni, bez izuzetka. Bolje se osećam, ljudi me cene i sa profesionalne strane, čemu sigurno doprinosi i činjenica da je etnomuzikologija u Hrvatskoj u deficitu. Naravno nikad ne bih razmišljala o preseljenju u Zagreb „tek tako“ – ko bi uopšte pretpostavio, a da mu neko nije rekao da je Zagreb dobro mesto za život – da nisam upoznala Maria i pala na vlajsko-dalmatinski šarm.

Otkud kod Tebe interesovanje za tradicionalnu muziku?

Po završetku osnovne škole trebalo se odlučiti šta dalje: da li u klasičnu gimnaziju ka predmetima koji vode u finansijski „sigurnije vode“ il u muzičku gimnaziju – putem sa mnogo više rizika. Iako sam bila mnogo bolja u školi, a ocene iz klavira i solfeđa mi nisu bile baš tako blistave, upisala sam muzičku gimnaziju. Ljubav prema muzici, koju sam dobijala još u maminom stomaku (mama je trudna išla u diskoteke) bila je iznad svih mogućih racionalnih razloga ili objašnjenja. Iako nisam volela kako se muzika učila u muzičkim školama (i danas i uvek ću se protiviti tom sistemu), znala sam da je muzika to nešto – vredno svakog truda.

Tokom srednje škole pojavio se predmet etnomuzikologija, pa i kviz Muzičke omladine Jugoslavije sa temom narodna muzika Jugoslavije. Tu sam bila „kupljena“. Zvuk tradicionalnog narodnog pevanja imao je neku živost, žilavost i aktuelnost kakvu sam sretala u muzici koju sam slušala kod kuće, čak i više o toga. Bila je to sušta suprotnost akademizmu škole i klasične muzike. Naravno, upisala sam odsek za etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti gde smo imali fakultativni predmet Tradicionalno narodno pevanje, ali pošto je rad na tim predavanjima bio skroman, rešila sam da paralelno sa studijama završim i tradicionalno pevanje pri srednjoj muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Na taj način sam polako, i teorijski i praktično ulazila u svet „narodne muzičke usmene umetnosti“. Po završetku studija, krenula sam da vodim pevačke grupe u kulturno-umetničkim društvima u Beogradu i okolini, gde sam stekla i iskustvo predavača (učitelja) narodnog pevanja, što evo traje već 10 godina.

Nakon dolaska u Zagreb preuzimaš „ZborXop“, hor SKD (Srpskog kulturnog društva) „Prosvjeta“ u Zagrebu?

Da, od septembra 2016. godine preuzela sam mesto voditeljke „ZborXop“-a, zbora koji peva tradicionalne pesme iz Srbije (kao i pesme Srba iz Hrvatske) od Marte Kolege, vrsne pevačice i voditeljke. Zahvaljujući Marti i divnoj ekipi ljudi koja u njemu peva, „ZborXop“ je tokom 2015. i 2016. imao niz odličnih nastupa u kulturnom životu Zagreba ali i van okvira glavnog grada. Ono što odmah osvoji slušaoca je njihova predanost, žar i ljubav koji oni kroz pesmu nepogrešivo serviraju publici. Ono što je zanimljivo i lepo je da hor čine ljudi koji ne pripadaju srpskoj zajednici.

Reci nam nešto o radu hora pre Tvog dolaska?

Važna karakteristika „ZborXop“-a je da se sastoji od kako muških i tako i ženskih članova (što je za tradicionalno pevanje vrlo neuobičajeno). Deo je sve življe etno scene u Hrvatskoj. Privlači mlade umetnike iz redova plesača, lutkara, likovnih umetnika, dizajnera, scenografa, arhitekata koji svojim umetničkim senzibilitetom pridonose kreativnoj atmosferi hora.

„ZborXop“ postoji od oktobra 2009. Osnovala ga je i vodila poznata etno pevačica Lidija Dokuzović, neko vreme muzičar Allan Skrobe, pa vrsna pevačica etno muzike Aleksandra Namjesnik. Od februara 2013. vođstvo preuzima Marta Kolega, bivša članica „Čipkica“ koja je pevala pod vodstvom Lidije Dokuzović. Od jeseni ove, 2016. koordinaciju proba hora preuzimam ja.

Zbor ima tradiciju nastupa na antifašističkim skupovima? Pevali ste na Petrovoj gori, na Trnjanskim kresovima (Danu oslobođenja Zagreba)…

Kroz šest godina delovanja, „ZborXop“ je ostvario niz značajnih nastupa izvan folklornog kruga. U šali ponekad kažemo da smo, uz „Le zbor“ usual suspects antifašističkih manifestacija. Ove i prošle godine nastupali smo na „Trnjanskim kresovima“, događaju u organizaciji MAZ-a kojim se, 8. maja svake godine obeležava godišnjica oslobođenja Zagreba. Veoma smo zahvalni MAZ-u na ovim prilikama, te se nadamo da se se vidimo i na sledećim „Kresovima“. Takođe, nastupali smo i na danu proboja biljega na Petrovoj gori, ali i na Danu antifašističke borbe, 22. juna, u organizaciji grada Siska. Pevali smo i na donatorskom druženju inicijative „Svi mi za Hrvatsku svih nas“. Hor od početka baštini taj neki aktivistički momenat, ali možda manje ekplicitan nego u drugim, izrazito aktivističkim horovima.

Jesenas si dobila još jedan zanimljiv poziv, od strane Centra za mirovne studije (CMS), te od nedavno vodiš još jedan hor?

Zbor „Domaći gosti“ je divna inicijativa CMS-a da se putem muzike – pesama približe kulture koje nisu bliske jedna drugoj, da se pevanjem pesama ukaže na položaj i diskriminaciju imigranata, da se na taj način imigranti oraspolože, socijalizuju, upoznaju nove ljude, situacije. Zbor je na početku, tek je izašao „iz ljuske“, ali je osećaj i energija divna, jer je tim ljudima zaista potrebna naša pomoć i podrška u svakom smislu.

Ko su članovi ovog zanimljivog kolektiva?

Članovi zbora su stanovnici Zagreba (domaći) i imigranti (gosti, koji su domaći gosti). Trenutno u zboru imamo članicu iz Alepa, koja je po nacionalnosti Jermenka, momka iz Damaska, dva člana iz Avganistana, devojku iz Libije. Neki od njih imaju ozbiljno muzičko iskustvo (konkretno, momak iz Damaska je muzičar i kompozitor), neki su višegodišnji pevači, a neki tek početnici. To u ovom slučaju nije previše bitno. Očekujemo da će nam se još ljudi sa prebivalištem u hotelu „Porin“ pridružiti na probama od 2017. Naravno, dobrodošli su i novi „domaći“ članovi.

Kakav je repertoar hora?

„Domaćigosti“ izvode pesme koje predlože članovi. Na taj način pruža nam se prilika da se upoznamo sa različitim muzičkim tradicijama, često sasvim različitim od onih na koje smo navikli. Članovi hora insistiraju da nauče i neke hrvatske pesme…Na tome ćemo isto poraditi u 2017.

Nedavno, „Domaćigosti“ imali su i svoj prvi nastup?

Da, za sada smo imali taj premijerni nastup u okviru proslave dana Muzeja suvremene umjetnosti – naš izlazak „iz ljuske“. Bilo je kratko, lepo i emotivno.

Zašto misliš da je važno da postoji ovakav tip hora u Zagrebu?

Važno je, jer svi mi imamo predrasude uvek. I ljudi koji nisu ni svesni da ih imaju i ljudi koji ih imaju i još povrh svega i mrze sve šta je drugačije, kao i ljudi koji se trude da nemaju predrasude. Svi ih imamo dok ne dođemo u bliskiji kontakt sa nekim čovekom. Zato je rad hora važan – on ruši te barijere, granice u ljudskim glavama i putem najlepšeg medijuma, putem umetnosti, zabave, muzike ukazuje da smo svi ljudi, i da je nekima ozbiljno i vrlo realno potrebna pomoć. Kao što sam rekla, takođe, hor je tim ljudima bez doma izvor radosti, socijalnih zadovoljstava, veoma često i jedino dešavanje.

Ko se može uključiti u rad hora?

Radu hora se može priključiti svako ko želi da peva i ko razume zašto su gosti Domaći.

Shvatamo to kao otvoren poziv!

 

Razgovor vodio Nikola Bojanić.

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2016. godinu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close