TEKST

Franco Berardi Bifo: “Moramo prihvatiti bitku”

 

Franco Berardi Bifo s urednicom i urednikom Radio Borbe razgovara o kultnom bolonjskom radiju, talijanskim ‘olovnim godinama’, rizomskoj komunikaciji, Europi i katastrofi koja je pred nama. 

Bojanic tekst slika
Foto: Ekipa Radio Borbe u razgovoru sa Francom Berardijem Bifom

RB: Za početak, možete li nam opisati vaše iskustvo rada na Radio Alice. Kakva je bila struktura i kakav je bio značaj tog medija u političkom kontekstu tzv. „olovnih godina“ u Italiji? Također, molimo vas da nam dodatno kontekstualizirate Radio Alice u okviru autentično apeninskog autonomističkog pokreta sedamdesetih?

Pre svega, hteo bih da vam pojasnim medijsku situaciju sedamdesetih. U Italiji, a i drugde u Evropi, osim u Engleskoj, medijskom scenom dominirala je država. U Italiji, mogli ste da slušate samo dve radio stanice i dva televizijska programa. Svi kanali, i radijski i televizijski, bili su deo državnog monopola. U jednom trenutku, ’74 i ’75 takva situacija postala je neodrživa. 1976., u Italiji se pojavio izvestan broj malih radio stanica. To je bio istinski šok. Mladim ljudima je danas to teško da razumeju. Ukoliko danas slušate radio, ili streaming preko interneta, dolazite u dodir sa, ne 5 ili 10 ili sto, nego bukvalno sa bezbroj izvora informacija.

Pokušajte, na trenutak, da zamislite da možete slušati samo jednu ili dve radio stanice. Očigledno, radio stanice poput Radio Alice isprovocirale su svojom pojavom neku vrstu šoka. To je, naravno, bio efekat popularizacije lako dostupne tehnologije. Odjednom, eto, radijska tehnologija postala je dostupna grupi zainteresovanih studenata. Program koji smo emitovali bio je mešavina anti-autoritarne i subverzivne autonomističke kulture. Radio stanice bile su možda i najvažniji glas autonomističkog pokreta sedamdesetih. I sam sam bio deo tog procesa u Bolonji. Radio stanica se, dakle, zvala Radio Alice, sa očiglednom referencom na Alisu u zemlji čuda, imenom koje je upućivalo na istraživanje, na ideju da je medij jedna vrsta površine ogledala i da je moguće preći s onu stranu tog ogledala, upućivalo je na mogućnost da se iza tog ogledala nalazi drugi svet – da je taj svet mnogo kompleksniji i bogatiji nego što su u stanju da prikažu državni mediji.

RB: Na koji način je osmišljavan program Radio Alice? U studio su dolazili najrazličitiji ljudi, program je bio mješavina najraznovrsnijih mogućih sadržaja?

Radio Alice bio je glas onih ljudi koji nisu imali gde da iznesu svoje stavove. Nismo zacrtali neku političku ili medijsku agendu, nije postojao fiksni dnevni raspored emisija. Svako je mogao da dođe na radio u bilo koje doba dana ili noći, osim u vreme ručka – jedino u tom intervalu imali smo fiksiranu programsku šemu, neku vrstu političko-informativnog programa. Osim tih pola sata, trideset minuta, koji minut manje ili više, tokom celog dana ljudi su mogli da dođu na radio, uzimali su mikrofon u ruke i govorili šta su hteli. Kulturni ambijent, situacija u andergraund pokretu – za nas su to bile važne stvari. A svakako najvažnija stvar bio je svakodnevni život mladih ljudi u Bolonji. U principu smo znali kakva populacija gravitira našem radiju, ali ponekad su nam dolazili i agresivni, neprijateljski nastrojeni ljudi. Upadali su na radio govoreći da smo kurvini sinovi, da smo protiv demokratskog poretka. Situacija je znala biti baš nezgodna.

RB: Koliki je bio domet Radio Alice?

Domet radija bilo je šire gradsko područje Bolonje, što bi značilo oko milion ljudi. Prema gradskim novinama, Il Resto del Carlino, a te novine nisu nam bile ni malo naklonjene, auditorijum našeg radija bio je oko 40 000 slušalaca, što je jako puno.U to vreme, međutim, to je bila uobičajena slušanost – jer mogli ste da slušate samo jedan glas, samo jednu radio stanicu u čitavom radio spektru…To je jedan od razloga, da budem potpuno iskren, tako nenadanog uspeha našeg radija.

RB: Kako je sve funkcioniralo? Radio Alice bio je ilegalan?

Nije baš tako jednostavno. Do decembra 1974, radio je bio potpuno ilegalan. U decembru 1974, najviša sudska instanca, Italijanski Ustavni sud, presudio je da je monopol, državni medijski monopol protivustavan. U Ustavu Republike Italije, u članu 21. izričito piše da je sloboda izražavanja nepovrediva, te da je komunikacija slobodna u svakom svom obliku – štampanom, govornom, kakvom god. Očigledno, Ustav nije spominjao radio, pogotovo televiziju, jer televizija nije ni postojala kada je ustav napisan, ali je sud presudio u korist principa koji je bio protiv monopolizacije komunikacije. Tako je, na određeni način, Ustavni sud suspendovao zakon. Nije, dakle, bilo zakona, nije sve bilo potpuno legalno, ali, nakon te odluke, nije više bilo ni ilegalno. Tako smo dobili priliku da radimo. Istovremeno, političke partije, a posebno Komunistička partija, koja je tada bila važan igrač na italijanskoj političkoj sceni, pogotovo u Bolonji… Bolonja je bila levičarski grad i Komunistička partija je u tom periodu bila na vlasti u gradu…

Komunisti su nas, dakle, upozoravali… pazite se… radite i govorite dobre stvari… ali, ta niša koju otvarate u polju komunikacije, sutra će se pojaviti kapitalisti i uz pomoć velikog novca preuzeti italijansku medijsku scenu. Neko će danas reći – komunisti su bili u pravu, jer zapravo godinama posle Radio Alice, pojavio se fenomen Berluskonija, Mediaseta i Fininvesta i zapravo, oni su dobili bitku. Da li su komunisti onda bili u pravu – moj odgovor je NE, nisu bili u pravu iz dva jednostavna razloga – prvi, ne možete zabraniti ljudima da govore zato što jednog dana može da se pojavi neki negativac – to ne funkcioniše, to ni u jednoj varijanti ne funkcioniše. Drugo, snaga medija, medijska scena išla je prema pluralizaciji. Naravno, Mediaset i Berluskoni bili su katastrofalni za italijansku kulturu, za italijansku politiku i za italijansko društvo. Oni su doslovno uništili kulturni pejzaž te zemlje. Ali, borbu je bilo nemoguće izbeći. Morali smo da prihvatimo tu bitku!

RB: Posle zatvaranja Radio Alice, napustili ste rad na radiju pa i u medijima. Navodite da vidite radio kao tranzicijski prostor između pisanih medija i elektroničke komunikacije koja prevazilazi riječi kao izražajno sredstvo. Vi i vaši suradnici prešli ste, nakon Alice, na druge vidove komunikacije, spominjali ste video, muziku?

Pre svega, treba reći da su u tom trenutku, socijalni konflikti u Italiji postali vrlo intenzivni. Godinu dana nakon početka emitovanja radija, policija je upala u naše prostorije, uništila opremu i uhapsila sedmoro ljudi, sedam članova redakcije.

RB: Jeste li i vi bili uhićeni?

Ja nisam. Otišao sam u Pariz i ostao tamo nekoliko godina. Dakle, mi smo razbijeni policijskom agresijom. Poltička situacija u Italiji u to doba postala je veoma komplikovana, na granici građanskog rata, sa razotkrivanjem Crvenih brigada, ubistvom Alda Mora. Godine nakon ’77 bile su godine velikih konflikata u društvu, konflikata koji su dubinski promenili naše dotadašnje svetonazore. Na početku, bili smo neka vrsta slobodne hipi anarhističke grupe srećnih ljudi. I onda smo se, iznenada, suočili sa grubom realnošću. Društveni konflikti bili su svakodnevna pojava. Bili su veoma nasilni. Ali istovremeno, i tu ste vi u pravu, mi nismo bili radio profesionalci. I većina nas na Radio Alice nije ni želela da to postane.

Smatrali smo da je medijska scena polje borbe u sferi kulture, u procesu kulturne liberalizacije, da je to, generalno govoreći, prilika za napuštanje centralizovanog načina emitovanja programskog sadržaja i komunikacije, gde je medij u centru, a publika svuda okolo, gde je publika pasivna.To je stari okvir. Mi smo želeli da idemo prema multi-centričnom načinu komunikacije, prema mreži. Tu smo ideju na italijanskom jasno profilisali kao „la rette“– gnezdo,već negde 1977.

Ukoliko čitate tekstove u našem časopisu „A traverso“, tamo smo govorili o prelasku sa centralistički postavljenog modela komunikacije na mrežu. Naše teoretske stavove formulisao je Feliks Gatari. On govori o rizomu kao o novom modelu komunikacije, gde je rizom suprotan drvetu. Drvo je centralizovano, sa granama koje se šire, dok je rizom splet korenja koji nemaju početak i kraj, nemaju glavu i rep, nemaju centar i nemaju periferiju. To je bio model koji smo usvojili. Model koji je prethodio onome što danas poznajemo pod nazivom internet. Ovaj princip bio je eksplicitan u promišljanju Radio Alice.

RB: Šta mislite, kakva je trenutna situacija i to ne samo u Italiji već u cijelom svijetu, kada uzmemo u obzir nove medije? Vaša izvorna ideja na Radio Alice bila je stvoriti mjesto, odnosno medijski prostor, gdje ljudi mogu doći i reći što god oni misle. Danas imamo internet i brojne platforme, putem kojih se ljudi mogu izražavati na koji god način požele, što naravno i čine. Mislite li da ta mogućnost poboljšava komunikaciju, jer svatko ima priliku komunicirati poprilično širokoj publici, ili se tako zapravo degradira poruka koja se odašilje?

Pre svega, logički, model mreže iskorišćen je pri konceptualizaciji telefona. Glavna bitka XX veka, smatrali smo, bila je bitka između televizijskog modela i telefonskog modela. Pritom, televizija je predstavljala centralizovanu strukturu, a telefon multi-centričnu rizomatsku strukturu. Na radiju smo, iz dana u dan, pokušavali da afirmišemo tzv. „telefonski model“. Svako je mogao da pozove i uključi se u program, i to je bila nova stvar u istoriji radija u Italiji. Novine, posebno desničarske novine, skandalizovale su ideju da dajemo glas ljudima koji psuju ili štagod…i zapravo, preko telefona ljudi su nas često vređali, vređali su boga. Svašta se može dogoditi u direktnoj telefonskoj komunikaciji.

Tako da, odgovarajući na vaše pitanje – da, ja sam ubeđen da su demokratizacija i rekao bih, re-rizomatizacija medija vodili ka njihovoj sve većoj slobodi, ali bitka je daleko od završene. Naprotiv, opasnost od fašizma, opasnost od pojačane agresivnosti, opasnost od falsifikovanja enormno raste kada pređete sa centralizovane medijske platforme na multi-centričnu. Danas živimo u situaciji kada bogatstvo medijskih sadržaja dovodi i do  neverovatne količine falsifikata, i posledično, nasilja. Ali, možemo li to izbeći? Ne, mi to ne možemo izbeći. Moramo prihvatiti bitku. U pitanju je nova bitka našeg vremena! Moram da kažem, ja ne verujem u opoziciju dobrog i lošeg. Ne verujem u istinito i ne verujem u lažno. Komunikacija je uvek stvaralački proces, a reči su oruđe tog procesa.

Problem je kakva osećanja, kakve strasti, kakvu kulturu, kakvu političku imaginaciju smo sposobni da proizvedemo? Nažalost, neo-liberalni kapitalizam proizveo je pakao, proizveo je mrak u socijalnoj sferi. Problem nisu mediji, problem je ljudska duša, naše srce, naš mozak. Multi-centrični medij, medij-mreža upravo odražava stanje naše duše. Snaga nije u našim medijima, snaga je u našem srcu!

RB: Radi se zapravo o posljedici neoliberalnog kapitalizma, što je sustav koji govori da je sve moguće i da svatko može dobiti pristup svemu, ako se dovoljno potrudi. Uzevši to u obzir, konstantno dolazi do proliferacije infromacija, pa tako i dezinformacija, naravno…?

Za početak, efekti neoliberalizma. Neoliberalizam je u suštini baziran na konceptu koji je inicirala gospođa Margaret Tačer 1979. godine kada je izjavila da društvo ne postoji, da postoje samo pojedinci koji se nadmeću među sobom u cilju postizanja uspeha, odnosno sticanja profita. Ta izjava bila je početak građanskog rata koji i dan-danas traje – svuda. Istorija neoliberalizma je istorija ratovanja svih protiv svih. Proizvodnja rata razorila je mogućnost promišljanja budućnosti. U stvari, istovremeno sa neoliberalnim projektom koji je najavila Margaret Tačer, u Britaniji se pojavila pank kultura – pank kultura kao vrsta imaginarija budućnosti. Takva slika budućnosti bila je provokacija, ali je bila i politička, filozofska analiza moguće transformacije društva.

Neoliberalizam je uništio mogućnost promišljanja budućnosti i danas vlada konfuzija.  To vidimo i na primeru Trampove destrukcije sad već i bazičnih civilizacijskih normi. To je koncept koju pokušavam da objasnim, npr. u svojoj knjizi „Posle budućnosti“. XX vek bio je vek koji je verovao budućnosti. Sve se vrtelo oko ideje progresa, razvoja, rasta, budućnosti. Naprasno, sedamdesetih, osamdesetih, ta ideja, percepcija budućnosti i mogućnost njenog ostvarenja, uništena je nadmetanjem, stalnim nadmetanjem, prekarizacijom života, ekonomskom agresivnošću – jednom rečju, ratom! Danas, moramo da  priznamo da ideja budućnosti, kakva je formulisana u XX veku više ne postoji.

Mladi ljudi ne vide više budućnost kao obećanje, kao polje mogućnosti. Mladi se danas boje budućnosti, oni je vide kao pretnju… Kada danas pomisle na budućnost, mladi se suočavaju sa strahom, i taj strah nije neopravdan… jer iznenada, budućnost je puna agresije, sve je više i više nalik ratu. Problem se u tome što je sama suština ideje o budućnosti, o kapitalističkom društvu – trula! Ta osnovna ideja o ekonomskom rastu – još, još, još! Ne možemo nastaviti sa idejom da je budućnost jednaka ekonomskom razvoju. Budućnost je potrebno ponovo osmisliti sa manje nasilja, sa manje eksploatacije prirode, sa manjom eksploatacijom našeg vremena, sa čuvanjem naše duše.

Nama nije potrebno da želimo više. Želeli smo više tokom poslednjih 500 godina. Potencijali tehnologije danas su takvi da Leri Pejdž, čuli ste za Leri Pejdža, jednog od direktora Gugla, radi se o čoveku koji nesumnjivo zna mnogo toga o svetu u kome živimo – Leri Pejdž je u intervjuu za „Computer World“ pre nekoliko godina izjavio – Mislim da ljudi ne mogu da nastave da rade osam sati na dan – znate zašto – zato što veštačka inteligencija, nove tehnologije, Gugl mašine otvaraju mogućnost sveopšte robotizacije rada. Da li je to loše? Robotizacija… Ja kažem – ne! Robotizacija je najbolja moguća stvar koja nam se mogla dogoditi, ali samo ukoliko smo u stanju da izađemo iz mentalnog okvira kapitalizma i mentalnog okvira moderne XX veka.

Tako dolazimo do promišljanja budućnosti gde moramo biti srećniji, sporiji, gde treba da više spavamo, više vodimo ljubav, radimo manje i trošimo manje. Ne treba nam više stvari – treba nam više vremena, treba nam više uživanja. Živimo u teškom trenutku, u svetu beskrajnog bogatstva i istovremeno beskrajne bede. Ukoliko nastavimo da gradimo stvarnost neobuzdane potrošnje – to će biti kraj. Kada razmišljamo o stvarnosti, treba da od toga da posedujemo više dođemo do toga da posedujemo manje, ali da budemo više. Samo na taj način možemo raditi na stvaranju održive, zanimljive i prijatne budućnosti.

RB: Da, zapravo, zato kažete da nema budućnosti. Zato što je budućnost danas reducirana na produkciju, što znači da ne postoji kreativni proces, što onda također znači da se čovjek, odnosno osoba ne razvija?

Danas nema budućnosti jer smo zarobljeni u trenutnoj situaciji. Moramo da se iskobeljamo iz te zamke. Nije jednostavno. To je u suštini kulturno pregalaštvo. Ja bih čak rekao estetsko pregalaštvo, u etimološkoj formi. Estetika podrazumeva opažanje – mogućnost spoznaje okruženja, percepcije vremena, percepcije odnosa sa nama samima i ljudima oko nas. Ukoliko je naše opažanje oblikovano neoliberalnom idejom nadmetanja, sticanja, to je kraj. Pakao je zagarantovan. Ukoliko budemo u mogućnosti da našu estetiku, što znači naša očekivanja, preusmerimoprema uslovima za sveopštu dobrobit, zadovoljstvo je na dohvat ruke. Naša znanja i naša tehnologija stvorili su mogućnosti za zadovoljstvo i sreću. Ali, ta mogućnost nije data sama po sebi, ona zavisi od naše spremnosti i veštine da se sa tim mogućnostima suočimo i upotrebimo ih.

RB: Možete li, za kraj, povezati sve ovo što ste nam dosad rekli sa situacijom u Europi, sa onim što se događa u Grčkoj na primjer, ali i u drugim zemljama?

Upravo dolazim iz Atine. Bio sam tamo juče i u prethodnih nekoliko dana. A bio sam u Atini i u julu 2015 kad su Evropska unija i naročito Nemačka rešile da ponize građane Grčke i unište budućnost Evrope. I mogu vam reći i ovo, dolazeći iz Atine, uviđam da je Evropska unija mrtva. Nema budućnosti. I mislim da će za nekoliko meseci svi biti u obavezi da razumeju da je Evropska unija uništena…uništena, svesno, namerno uništena od strane evropske finansijske klase.

Oni su ujedinili Evropu samo zato da uvećaju svoj kapital. Pred nama sada truli mrtvo telo Evrope. Ali, znate šta, kraj Evrope nije dobra stvar. To je početak fašizma, nacionalističke agresivnosti. Građani Hrvatske bili su svedoci početka evropskog građanskog rata. Smatram da je kraj Jugoslavije bio istovremeno i početak destrukcije Evrope i da je Nemačka odigrala važnu ulogu u toj destrukciji. Danas je teško, ova situacija je nepodnošljiva. Da bi se prevazišla kriza, potrebno je napraviti dva različita poteza, dva kontradiktorna poteza, i to u isto vreme. Prvi potez, priznati da je Evropska unija mrtva.

Drugi potez – početi ispočetka. Ne možemo prestati da budemo Evropljani. Ja ne želim da se vraćam nacionalnom identitetu. Želim da nastavim da dolazim u Zagreb znajući da sam u okviru istog entiteta, kao i u mom gradu, u mojoj zemlji….u kulturološkom, ekonomskom, socijološkom i političkom smislu. Razmena ideja je panevropska i nije ograničena na nacionalne okvire. Ali mogućnost stvaranja humanije, socijalno osveštenije Evrope mora se poklopiti sa krajem neoliberalne Evrope bazirane na Mastrihtskom sporazumu. To je danas moje ubeđenje. Znam da će biti teško, znam, ali nema drugog puta.

RB: I da završimo, jeste li optimist?

To je teško pitanje. Iskreno, nisam optimista. Mislim da će narednih deset godina biti stravično, stravično. Ali sam optimista jer verujem da su naš mozak i naša duša, ako hoćete, bogatiji i moćniji od neoiliberalnog mraka, od fašističkog nacionalnog mraka koji je stvorio neoliberalizam. Dakle, da, ja sam optimista, ako hoćete….možda.

 

Razgovor vodili: Nikola Bojanić i Azra Ayyash

 

 

 

 

 

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close