TEKST

UROŠ KRČADINAC: Mi radimo startup koji nikada ne može da postane uspešan


“Na kraju, neko treba da brine i o infrastrukturi, treba da funkcioniše želenica, da se kupi đubre, neko da brine o lekovima, o kontroli kvaliteta. To što će ljudi da nauče da programiraju i osnuju svoje male firme neće rešiti taj problem. Svi mi ustvari pokušavamo da hakujemo sistem iz dana u dan. Improvizujemo sve vreme i nemamo nikakva rešenja za neko kratkoročno ili dugoročno vreme. Ovo što mi radimo je nešto kao start-up koji nikada ne može da postane uspešan.”

Uroš Krčadinac (lijevo) s prijateljem iz Mauritanije

Nekonvencionalni mislioc i stvaralačka ličnost, Uroš Krčadinac posjetio je Zagreb u posljednjem tjednu septembra kako bi na novopokrenutom međunarodnom festivalu dizajna Plan D (koji se od 2010. do 2016. zvao Dan D) održao predavanje naslovljeno Data Storytelling ― od pronalazača do pripovedača i radionicu za studente i radnike zajedno s kolegicom Ivonom Petrov. Kao što Plan D nije uobičajeni dizajn-festival, tako ni Krčadinac nije svakidašnji gost takvog događanja, a njegovo predavanje zaintrigiralo nas je dovoljno da bismo zamolili našeg novog suradnika Matka Vladanovića da ga intervjuira za MAZ.hr. Rezultat je zanimljiv razgovor pred vama.

Uroš Krčadinac u svom radu povezuje iskustva iz područja informatike, vizualnih umjetnosti, pripovijedanja, animacije i dizajna. Trenutno radi kao predavač na Departmanu za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Napisao je knjigu o tromjesečnom putovanju kroz Afriku (Bantustan), napravio je softver za vizualizaciju emocija (Synesketch), obranio doktorat i snimio nekoliko animiranih filmova. Zanimaju ga osobne geografije, neobični jezici, mape i grafikoni, vrtovi i ljuljačke, ničije zemlje, prostori s nejasnim identitetima i općenito djela koja je teško svrstati u kategorije.

Matko Vladanović: Kada negdje pročitam “interaktivna umjetnost” prvo mi na pamet padaju računalne igre, iako to nije ono čime se baviš. Čime se, dakle, baviš?

Uroš Krčadinac: Radim vizualizaciju podataka, pokušaje da pripovedanje uklopim u interaktivni jezik, istražujem nove načine na koji se priče mogu pričati korišćenjem interaktivnog jezika. Jedan od projekata na kojem trenutno radim su fizičke vizualizacije podataka tj. kako da analiziramo velike baze podataka i kako da pomoću toga razumemo neke procese u društvu, a da izađemo iz tog digitalnog okvira gde nam se sve to pokazuje na monitoru. Radili smo npr. vizualizaciju data seta o spoljnom dugu Republike Srbije u poslednjih šesnaest godina. To je nešto vrlo jednostavno za razumeti, ali i dalje nam nedostaje neka vizualna i data pismenost generalnog stanovništva pa je pitanje bilo možemo li koristiti neke alate interaktivnog dizajna ili experience designea da takve stvari učinimo razumljivijima, da napravimo od njih ono što Werner Herzog zove extatic truth tj. ekstatična istina, da ne bude samo factual truth. Došli smo do ideje da predstavimo taj dijagram zaduživanja količinom šećera koji stavljamo u kafu. Na nivou celog Balkana kafa je piće oko koga se formira društveni život, oko koga se dešava sve. Imamo kafane gdje se stvaraju velike književne novele, gde nastaju revolucije i veliki politički projekti, imamo dakle celi društveni kontekst kafe i šećer kao možda najzastupljeniju legalnu drogu na svetu, jako opasnu stvar koja te brzo podigne pa onda brzo padne. I tu se onda otvara mogućnost igranja metaforama. Zaduživanje može kratkoročno da prija, ali dugoročno odvodi u probleme, u bankrot, u ekonomsko ropstvo itd.

O važnosti fizičke vizualizacije nekog problema svedoči i recentna situacija iz vremena izgradnje deonice autoputa Beograd-Čačak. Ispostavilo se da taj autoput ide preko jednog od najstarijih hrastova u državi. Zanimljivo je da se digla jedna mala pobuna oko sečenja tog hrasta koja je ujedinila i krajnju levicu i krajnju desnicu. Poanta svega je da je mnogo ljudi bilo emocionalno angažovano oko tog jednog drveta zato što mogu to drvo da vide, a to drvo je dramatično manje značajno pitanje nego ovo zaduživanje, ali ljudi prosto nisu emocionalni u odnosu na grafikon i brojeve, boli ih kurac za brojeve, a u odnosu na drvo jesu jer mogu da se identifikuju. Drvo je staro, ima nekoliko vekova, drvo je živo biće, to je nešto što pamti tvoj deda, čukundeda, bilo je tu stolećima i postalo je deo kolektivne mitologije.

MV: Dok govoriš o svom radu spominješ data setove, računalno modeliranje, vizualizacije podataka, grafikone, statistiku, jezik novih medija i sl. Čini li se i tebi da je ekonomska desnica daleko vještija u korištenju novih medija no što su to zagovornici lijeve misli?

UK: Možda je to jednostavno pitanje strasti. Možda je alt-right jednostavno potentniji u ovom trenutku. Klinci tu vide mogućnost da se igraju buntovnika. To nije nikakvo buntovništvo, ali oni nisu toga svesni. Svejedno, na simboličkom nivou to mogu da doživljavaju kao buntovništvo. To je dio šire priče. Levica je dobila kulturne ratove u poslednjih dvadeset, trideset godina i sad se najednom klinci osećaju ko buntovnici ako su protiv gender equalityja, ako koriste politički nekorektan jezik… Taj jezik proizlazi iz bizarne ideje da možemo da regulišemo kulturu, a da ne regulišemo ekonomiju. Da odredimo da neko neće reći Ciganin, nego Rom i da najednom društvo postaje bolje. Kurac postaje bolje, zapravo ništa nismo rešili. I sad se, naravno, klinci lože na to da kažu Ciganin i tu osećaju jednu vrstu simboličkog proboja. Time što je levica zabranila reči poput nigger ili Srbočetnik samo je učinila te reči potentnijim, a da se u međuvremenu uopće nije bavila resursima, tj. time ko je vlasnik sredstava za proizvodnju.

Jedan od velikih problema u Beogradu je to što su politike simbola odvojene od politika resursa i onda neko može biti potpuno levo na nivou simbola, a da se resursima ne bavi uopšte. I obrnuto. Tu napetost jako dobro koristi desnica. Na razini simbola može da zastupa neke nacionalističke priče, a da ispod toga provlači liberalnu ekonomsku politku. Ima nešto što je još osamdesetih rekao J. G. Ballard, pisac naučne fantastike: “Science and technology multiply all around us, they dictate the languages in which we speak and think. We will either use those languages or we will remain mute.” To je sad zajebana dilema. Da li možemo da nađemo način da koristimo sve te sajtove, socijalne mreže, jezik hiperlinka, jezik online komunikacije, a da ne upadnemo u sve njihove zamke?

MV: Razlikuje li se, i kako, tvoja manipulacija podacima od one koju provode, ne znam, Google ili Facebook?

UK: Kad napravimo jednu ovu fizičku vizualizaciju mi se zapravo igramo tim jezikom, ne nudimo ono što nudi Google News: mogućnost da ti dobiješ vesti, ali samo one vesti koje su u odnosu na tvoje preference tebi bliže. Ovisno o preferencama možeš da dobiješ dve potpuno različite slike jednog dela sveta, npr. sliku o revolucijama u Egiptu ili sliku o celebrity cruiserima na Nilu. Još opasnije: ako iz leve, desne, libertarijanske ili bilo kakve političke pozicije deluješ na internetu, ostavićeš podatke o tome koje tekstove čitaš, o tome šta tebe interesuje i što je bliže tvom sistemu vrednosti i onda ćeš na osnovu toga dobivati vesti o tome. Realnost tako postaje distortovana, kao neka postmoderna utopija gdje odjednom svi imamo različite svetove. Tu negde mi je drag empirijski pristup koji podaci pružaju kad se bavimo umetnošću jer se vraća na ono što je rekao Alain Badiou: da postoji samo jedan svet. Jako lako upadamo u tu postmodernu zamku da je svačije mišljenje jednakopravno i da su Flat Eartheri jednakopravni u odnosu na stav da je Flat Earth budalaština.

MV: U svom se radu baviš i znanstvenom fantastikom ili spekulativnom fikcijom, kako god to hoćeš nazvati. Kako vidiš ulogu znanstvene fantastike danas, može li ona odgovarati i adekvatno predstavljati probleme suvremenog svijeta, živimo li već sad budućnost o kojoj nam je pripovijedala?

UK: Meni je to jako zanimljivo pitanje. Jedan od slajdova na mom predavanju ima natpis: “Have we ever lived in pre-post-truth world“? Imali smo Brexit i Donalda Trumpa i sad se najednom pojavio pojam post-istine kao veliki kulturno-politički-društveni problem Zapada. Ja koji sam celi život proveo u Beogradu nikad nisam živeo u svetu koji nije post-istina. Oduvek sam bio izložen ogromnim, groznim slojevima nekih vrsta manipulacije. Ta priča o post-istini čini mi se kao jedna od zabluda Zapada gde se misli da je bilo neko vrijeme kad je postojalo slobodno novinarstvo, kada su ljudi brinuli o činjenicama i sve tako nešto romantično.
Možeš misliti!

Ja sam istovremeno i tehnooptimista i tehnopesimista. O pesimističnim stranama ne treba dodatno pričati, a što se tiče optimizma imam utisak da sam se rodio u malom gradu prije tristo godina, bio bih osuđen da budem mesni ridikul i lokalna budala. Ovako mogu da se povežem sa drugim ljudima i da imam neku mogućnost stvaranja zajednice, temeljene na zajedničkim vrednostima, interesovanjima, namerama, a ne samo na tome da govorimo istim jezikom ili živimo na istom mestu. Previše je bilo te neke tehnoutopije devedesetih. Previše smo svi maštali da će internet da učini ko zna šta, to neko globalno selo koje će povezati sve ljude na svetu i to. Sve se to ispostavilo ko bulšit.

Svejedno, koliko god da postoje ti slojevi problema po pitanju novih medija, ja danas mogu da se jednostavno povežem sa ljudima diljem sveta i da skupa napravimo neki projekat koji će nešto da kaže, koji će biti jak ili značajan, a to je nešto što prije petnaest godina nismo mogli. Sve to novo se, dakako, može da koristi za neko kretensko Tinder-muvanje, ali može i da se koristi za pokušaj kopanja, da se nađe nešto što prije nije moglo da se nađe. U tom smislu sam optimističan. Drago mi je da su mi sve te stvari pristupačne.

MV: Suvremeni su mediji demokratizirali umjetnost, stare su se industrije raspale ili se raspadaju, nikad nije bilo lakše objaviti neko djelo i pružiti ga na uvid drugima. Sve je dostupno i sve je “besplatno”, no istovremeno sve to dobiva hobističku dimenziju. Umjetnost i sve uz nju povezano postaje hobi. Od čega, dakle, živi umjetnik i kako se snalazi u novoj ekonomskoj paradigmi?

UK: Ako bih sebe uopće smeo da nazovem umetnikom, onda bih mogao jedino da se nazovem umetnikom-hobistom. Ne volim reč “umetnik”. Previše je tu neke romantičarske mistifikacije, ali nije samo pitanje od čega živi već i čemu on služi uopšte. Svi mi koji pravimo neke stvari prinuđeni smo da ih radimo u slobodno vreme i dobar dio projekata ne možemo pokriti tržišno, ne možemo ih pokriti iz fondova, država ih neće financirati. Umetnošću se više ne vrši nikakva legitimacija i država nema interesa financirati umjetnost, ako može financirati fudbalske klubove.

I tu opet dolazimo do te libertarijanske zamke. Imamo gomile start-upa, mladih programera koji drže motivacione govore, kako ljudi treba da nauče da programiraju, da će time dobiti mogućnost da rade šta hoće i da će ih to znanje učiniti da budu sami svoji gazde i ko zna šta. Ali neće svi moći da nauče da programiraju. Šta je sa onima koji neće da nauče? Sa onima koji ne mogu? Na kraju, neko treba da brine i o infrastrukturi, treba da funkcioniše želenica, da se kupi đubre, neko da brine o lekovima, o kontroli kvaliteta. To što će ljudi da nauče da programiraju i osnuju svoje male firme neće rešiti taj problem. Svi mi ustvari pokušavamo da hakujemo sistem iz dana u dan. Improvizujemo sve vreme i nemamo nikakva rešenja za neko kratkoročno ili dugoročno vreme. Ovo što mi radimo je nešto kao startup koji nikada ne može da postane uspešan.

 

Razgovarao: Matko Vladanović
Fotografija: Klubputnika.org

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2017. godinu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close