TEKST

Bojan Marjanović: Volim mesto gde se intimnosti sreću sa vestima iz dnevne štampe


Mladi novinar, pjesnik i prozaist Bojan Marjanović jedan je od onih pisaca mlađe generacije u regiji čija se proza može podvesti pod odrednicu društveno angažirane literature. Njegov debitantski roman
Sutra ćemo, izašao koncem prošle godine, pravi je primjer ljubavne priče uokvirene društvenom stvarnošću i prokrvljene intimom protagonista koji u svom privatnom prostoru pokušavaju živjeti ljubav u doba neoliberalnog kapitalizma. Za odgovor u kojoj mjeri je takvo što moguće morat ćete posegnuti za Marjanovićevom knjigom koju se za sada u Hrvatskoj može nabaviti samo narudžbom od izdavača.

Naslovnica romana “Sutra ćemo”

Antonela Marušić: Za roman Sutra ćemo dobio si NIN-ovu stipendiju za djelo u nastajanju. Što ti je na političkom i osobnom planu obilježilo vrijeme rada na ovom romanu? Kako bi iz vlastitog ugla sažeo posljednje dvije-tri godine u svom i u životima bliskih ljudi?

Bojan Marjanović: Kada pomislim na rad na romanu, prva asocijacija mi je da je, u mom slučaju, taj rad bio svojevrsna krađa od samog sebe. I to ne samo u nekom patetičnom smislu krađe vlastitih iskustava, emocija i stavova koje onda ugrađuješ tu i tamo u tekst, već sam, da bih uspeo da završim ovu knjigu, doslovno morao da kradem od godišnjih odmora, vikenda, slobodnih dana i sati predviđenih za spavanje. Specifična je to pozicija ― da bi se bavio književnošću na iole ozbiljan način, svoju svakodnevicu oblikuješ tako što odstupaš od onoga što bi svakodnevica, načelno, trebalo da bude. Jer svi mi, uglavnom, imamo kakve-takve poslove, deadlineove, partnere, prijatelje, porodice, zdravstvene tegobe, odlaske u supermarkete, brisanja prašine, usisavanja stanova, proslave Novih godina i rođendana, svi mi imamo taj asortiman svakodnevnog života u koji onda treba integrisati i vreme posvećeno pisanju književnog teksta ― pisanju koje najčešće nije nešto od čega uspevamo da živimo i koje, je li, po svim pravilima “zdravog” razuma nije profitabilno uloženo vreme, osim ako nisi egocentrični kreten koji taj neki smešni socijalni kapital koji stičeš time što si “pisac” (i to još, možeš misliti, “romana”) uzima previše za ozbiljno.

I tako, kada bi trebalo da se odmaraš ti sediš i dumaš glavom nad nekim izmišljenim tekstualnim sudbinama nekih izmišljenih tekstualnih ljudi. Pretpostavljam da su postojali trenuci kad sam svojim bliskim ljudima izgledao kao ludak zbog toga. Kao što su postojali i trenuci kada je rad na romanu padao u neki drugi, peti ili sto četrdeset i šesti plan, tako da su tada verovatno svi oko mene gotovo i zaboravljali da radim na knjizi. Ipak, taj rad je sve vreme bio tu i, naposletku, zadovoljan sam što sam otkrio o sebi to da imam dovoljno snage da iznesem tu veliku književnu formu. Na koncu, ja stvarno verujem da književnost kao prostor prepoznavanja, učenja i borbe ima smisla, te da bi, dok ne izgradimo neko pravednije društvo, trebalo malo manje spavati i malo manje uživati u dokolici ako zaista imaš potrebu da nekako književno intervenišeš u stvarnost. Mislim da su to važni koračići unutar te, gore spomenute, borbe za pravedniji svet. Ma kako to da, jebiga, patetično da zvuči.

AM: Nakon dvije knjige poezije Između dva rata i Politika, pornografija, poezija, odlučio si se zagaziti u prozu, odmah preskočio formu kratke priče i bacio se na roman. Nakon ljubavno-političkih pjesama, evo nam ljubavno-političkog romana koji podnaslovljuješ kao melodramu.

BM: Pa, jeste, da, sve što pišem možeš, mirne duše, označiti kao ljubavno-političku književnost. Presek tih ravni je ono što me uzbuđuje i kao čitaoca i kao pisca. Volim to mesto gde se intimnosti sreću sa vestima iz dnevne štampe. Volim te tekstove u kojima ljubavni odnosi nisu dvodimenzionalna baljezganja smeštena u neki naoko aistorijski i naoko apolitični vakuum, kao što volim i tekstove u kojima likovi nisu tek kartonski reprezenti pozicija u društvenoj strukturi ili ovih i onih ideja, već smešna bića koja se zaljubljuju, jedu nezdravu hranu, pišaju, seru, gledaju Prljavi ples na TV-u i jedni drugim stidljivo prepričavaju doživljaje iz osnovne škole koje bi najradije potisnuli. Svaki put kad osetim da sam se previše ušuškao u privatnost svojih likova, ja im pojačam televizor ili otvorim prozor od stana, a, opet, svaki put kad osetim da mi likovi postaju otvarači usta iz kojih izleću parole i sažvakana politička teorija, ja ih podsetim da bi valjalo da odu do kuhinje i isprže tri jaja za doručak. I da, naravno, pre toga operu prljavi tiganj koji su, noć pre toga, neuredni kakvi jesu, ostavili u sudoperi.

AM: U romanu izmjenjuješ perspektive triju protagonista: Sare, Gorana i Darka. Svi su oni postratna djeca rođena u tranziciji, uhvaćeni u mreži neoliberalnog kapitalizma, prekarnih statusa i nesigurnosti koje u njihove živote upisuje društveno-političko polje. Očigledno je da pripadaš određenom neorealističkom valu autora i autorica koji u svojoj tekst svjesno upisuju ideologije ljevice, antifašizma i feminizma. Nisi od onih koji stvaraju i “kunu se” u takozvanu “čistu književnost” (izraz koji je nedavno iskoristio Vladimir Arsenić u recenziji romana Calypso Ognjena Spahića?

BM: Svaki je tekst, a to je i Arsenić podvukao u recenziji Spahićevog romana, natopljen ideologijom. I svaki tekst, kad izađe u javni prostor, kači se negde na tu mrežu ideoloških značenja koju zovemo stvarnost u kojoj, onda, dobija svoju ideološku poziciju. Budući da je to već tako, ja zaista nemam problem sa tim da se transparentno, kroz književni tekst, zauizmam za ideje u koje verujem i suprotstavljam onim drugim koje smatram štetnim. Možda je to posledica činjenice da sam, bazično, novinar i da verujem u to da postoje stvari koje su možda važnije i od teksta samog.

E sad, tu moram da napravim ogradu ― to nipošto ne znači da je svaki roman čiji protagonista, šta znam, govori kako mrzi kapitalizam, zapravo, angažovan tekst. Naprotiv, ono što književni tekst, između ostalog, i čini književnim je drugačija upotreba jezika u odnosu na uobičajenu i verujem da se jedan važan ― ako ne i ponajvažniji ― deo angažovanosti književnosti krije upravo u tome koliko tekst provocira našu upotrebu jezika i naše oblikovanje mišljenja. Književnost koja ne vodi računa o tom nivou i koja svoj angažman svodi na papagajsko ponavljanje toga kako je rat sranje ili kako je nasilje grozno, zaista, nije nešto što me zanima. A čak bih otišao korak dalje i možda rekao da ona, zapravo, nije ni književnost.

U tom smislu, ono što ja pišem ne doživljavam kao nekakav “neorealizam”. Istina, još sam dalje od nekakve fantastike, ali se u našem polju pod stvarnosnom, neorealističkom prozom najčešće podrazumeva dosadna (mahom sredovečna, “rokerska” i mačistička) proza nekog postkarverovskog i postbukovskijevskog senzibiliteta, samo što se u njoj Karverov minimalizam pretvara u jezičku siromašnost, a cinizam i ganutljivost Bukovskog pretvaraju u mizoginiju i patetiku. Rekao bih da je moje pisanje više pod uticajem onoga što su neki američki kritičari nazvali “histeričnim realizmom” ― svom tom prozom u kojoj se nemogućim ili malo verovatnim događajima pristupa realistično, u kojoj se mešaju različiti diskursi, od lirskog preko žurnalističkog do suvoparno faktografskog, svoj toj prozi kojoj je, jebiga, stalo da objasni vlastita politička stanovišta, prozi koja, kad joj odgovara, koristi žanrovske matrice, dakle, svim tim knjigama koje su pisali Don DeLilo, Džonatan Frenzen, Zejdi Smit, Dejvid Foster Volas, Vels Tauer, Adam Hazlet i mnogi drugi. Samo što oni, uglavnom, pišu romančine (i obimom i simboličkim značajem), a ja sam, eto, skucao neki romančić od jedva 200 strana, te tako ispadoh neki jadni mali histerični realizmičić kome je, usled ovoliko prostora protraćenog na autorefleksiju, već pomalo neprijatno, pa eto, već hita na sledeće pitanje.

Bojan Marjanović (foto: Zorica Šorgić)

AM: Evo kako u romanu opisuješ likove Saru i Gorana: “Ona malo zbog porodične istorije, on malo više zbog intelektualne mode, a oboje dobrim delom, zbog niza iskrenih uverenja, voleli su da u parolama i preporučenom literaturom prokazuju kapitalizam”. Ili: “Ponekad su, mada bez pokrića, mislili da bi, u prvom trenutku, mogli da ispucaju čitav šaržer u ružnu glavu lošije strane istorije”. Ovo izgleda kao zgodna injekcija autoironije u tekst jer očito je da si svojim likovima dao mnogošta od sebe i svojih prijatelja. I da, ne bježiš od pokušaja da vas sagledaš kroz humornu i kritičku prizmu.

BM: Ako mi je od nečega u životu muka, muka mi je od smrtno ozbiljne književnosti. Ne mora, jasno, i ne treba svaki pisac biti humorist čije stranice možeš prepričavati kao anegdote ili viceve, ali neka iščašenost i pomerenost u pisanju mora postojati. A autoironija je, makar meni, jedno od najvažnijih oružja da do njih dođeš. Uostalom, kada sebi već pridaješ toliko značaja da godinama, kao kreten, sediš kraj računara i pišeš neke svoje zajebancije koje očekuješ da posle neko čita, najmanje što možeš je da makar malo ironizuješ i svoju poziciju i pozicije tih likova o kojima pišeš. Inače, bez dvojbe, postaješ arogantna budala koja nadobudno hoda svetom, češka svoju mudračku bradu i, u potaji, piše delo za NIN-ovu, Nobelovu ili već neku treću nagradu koja će biti dokaz da je njegov nesretni “genij” konačno prepoznat onako kako se on u svojim vlažnim snovima nadao da će biti.

AM: Zašto si se odlučio u cameo ulozi pojaviti u romanu i komunicirati sa svojom protagonistkinjom? Vjerujem da su te urednici na to upozoravali, da uplitanje autora u tekst može biti rizičan potez!

BM: Sara je najpolitičkiji lik u romanu, kroz nju, njene postupke, njene reči i njenu porodičnu istoriju sam probao da problematizujem i suprotstavim se mnogim društvenim pojavama koje smatram štetnim. Međutim, nisam hteo da rizikujem da, kako bi se to reklo, kroz nju mansplainujem oko toga šta je feminzam, kakav je položaj žena unutar našeg društva i slično, te sam uveo i sebe, autora, kao lika koga će Sara dekonstruisati i postaviti na svoje mesto. Činilo mi se tako dosta poštenijim da zaokružim i njen lik i priču. Da li sam u pravu ili ne, naravno, nije na meni da sudim.

foto: Nemanja Rupena

AM: Prema blurbovima tvojih knjiga da se zaključiti da si dosta vezan za hrvatsku lijevo-anarhističku medijsku i kulturnu scenu. Preporuke za tvoje knjige pisali su Viktor Ivančić i Boris Postnikov. Koliko su na tebe utjecali Feralovci i što uopće znaš o vremenima 90-ih kada si bio tek klinac? Na koji način je rad ove ekipe došao do tebe?

BM: U neposredan dodir sa Feralom i svime što se iz njega izrodilo na našoj književnoj/novinarskoj sceni sam došao u srednjoj školi. U mojoj gimnaziji se svake godine održava književni festival Na pola puta u okviru koga književnice i književnici ulaze u učionice i đacime drže časove književnosti, te sa njima razgovaraju o najrazličitijim temama, tako da sam još tada imao priliku da slušam i čitam sve te autore i autorke. A što se tiče njihovog uticaja na moje shvatanje čitanja i pisanja, ne znam kako bih to drugačije sročio osim da nije bilo njih, a posebno Viktora Ivančića, ništa što danas pišem ne bi izgledalo ovako kako izgleda. Zapravo, veliko je pitanje da li bih se uopšte ovim i bavio da u tim važnim, formativnim godinama nisam, preko njih, otkrio kako pisanje može biti prostor borbe, smeha i, iznad svega, slobode. Najiskrenije, doslovno svoj život ne mogu da zamislim bez iskustva čitanja tih ljudi.

AM: Roman je (za sada) sasvim dobro primljen u medijima, a ušao je i u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Koji je najznakovitiji, najzanimljiviji čitateljski komentar koji si do sad dobio?

BM: Od jedne osobe čije mišljenje izuzetno cenim i koja ima dosta iskustva i u čitanju i u pisanju čuo sam kako je ovo “jedan od prvih romana koje je čitala u kojem se poliamorija tretira kao neka sasvim normalna stvar, kao što to ona verovatno i jeste.” Bilo mi je to zanimljivo jer je takva slika ljubavnog trougla došla kroz samo pisanje knjige ― nisam seo sa sasvim jasnom namerom da to postignem, ali, eto, izgleda da sam uspeo da se, makar malo, izdignem iznad konzervativnih shvatanja toga kako bi partnerski odnosi nužno morali da izgledaju.

AM: Završio si novinarski smjer na Fakultetu za političke nauke, radiš kao urednik u magazinu Lice ulice. Dakle, možemo reći da pripadaš onom manjem dijelu sretnih ljudi koji rade u struci. Možeš li u nekoliko redaka iznijeti trenutno stanje medija u Srbiji?

BM: Medijsko polje u Srbiji je, gotovo u potpunosti, pomračeno pod naletima političkih i ekonomskih pritisaka koji dolaze od elita. Relativno nedavno sam za portal Bilten pisao tekst u kome sam se upravo bavio ovom temom, a uredništvo je sročilo savršen podnaslov koji savršeno opisuje medije u Srbiji ― gotovo svim akterima upravlja vidljiva ruka “tržišta”, znana i pod imenom Srpska napredna stranka. Dakle, stanje u Srbiji je tačno onako kako možete i da zamislite da izgleda u državici koja se nalazi na kapitalističkoj perifieriji ― mediji se privatizuju, vlasništvo je sve skoncentrisanije, novinarke i novinari su sve egzistencijalno ugroženiji, vladajuće elite imaju svoje kanale koje im služe kao prostor za odstrel političkih neistomišljenika, birokratski dušebrižnici iz međunarodne zajednice povremeno izražavaju svoju zabrinutost za stanje u medijima, a domaći i strani kapital, zajedno sa interesima i psihopatijama političkih vođa (a specifično Vođe), postaju glavni i odgovorni urednici velike većine medija. Svako ko, makar malo, izražava sklonost ka kritičkom mišljenju, pre ili kasnije, već na neki način postaje žrtva te mašinerije. Jedina stvar koja budi nadu je ta da, čini mi se, iz dana u dan, sve je više novinara i novinarki kojima je jasno da je ozbiljan kritički angažman jedini način profesionalnog, a bogami i ljudskog preživljavanja.

AM: Strahuješ li od pomirenja s postojećim sustavom, sve oštrijim klasnim razlikama i vječnog “odgađanja revolucije” koja se u mjeri u kojoj je neki od nas priželjkuju možda nikada neće dogoditi? Od toga da ćeš i sam prestati zamjećivati sistemsku nepravdu, komodificirati se i sklupčan pomalo zadrijemati na polutvrdoj sofi od svojih (dis)pozicija? Misliš li i da za revoluciju vrijedi ona Sutra ćemo?

BM: Naravno da strahujem i da često razmišljam o svemu tome što si pobrojala. Iako, da budem pošten, mislim da smo u istorijski toliko nepovoljnoj poziciji da još nismo blizu te neke hipotetičke “revolucije”, premda nas je istorija, jasno, učila da revoluciju često baš bude briga za naše spremnosti ili nespremnosti. Iskreno, verujem da je levica ― raspadom SFRJ i stvaranjem nacionalističko-kapitalističkih paklova u kojima sad živimo ― toliko urušena i demonizovana da smo sad u poziciji da moramo doslovno da se borimo za svakog čoveka pojedinačno, za svaku mrvu u izgradnji neke infrastrukture nekog levog pokreta, te da su zato svi ovi napori (svaki protest, svaki štrajk, svaka knjiga, svaki tekst, svaka tribina, svaki razgovor) jako važni mikrokoraci u radu na nekim progresivnim politkama. Iako se, istina, valja što češće štipati za guzicu da slučajno ne zaspimo na toj “polutvrdoj sofi od svojih (dis)pozicija” koju spominješ, a ponajbolji (iako, naravno, nikako ne sme biti i jedini) način da se čovek održi budan je i taj da neprestano razgovara i promišlja svoje pozicije. Nadam se i da je moja knjiga, makar delom, jedan komadić tog velikog i važnog razgovora.
Razgovarala: Antonela Marušić

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close