TEKST

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ: Kako bismo ostali budni

 

Ovog petka, 15. studenoga, u zagrebački klub Mama, u sklopu tribine #cruising sa Srđanom Sandićem, dolazi nam Ognjenka Lakićević, pjesnikinja i fronwoman benda Autopark, kako bi promovirala svoju novu zbirku Vodič kroz požare. Povodom toga, odlučile smo se za intervju u kojem smo obuhvatile raznorazna pitanja – od zbirke, samog pisanja i benda, do slobode, fašizacije društva, aktivizma, patrijarhata, i mnogih drugih.

Petra Kurtović: U petak će se održati promocija tvoje nove zbirke Vodič kroz požare u Zagrebu. Koliko je i kako teklo pisanje zbirke? Zašto si se odlučila baš za taj naslov?

Ognjenka Lakićević: Cela zbirka je već bila u meni kad sam sela da je pišem. Sve sam proživela, zapisala okosnice, teme, osećanja, stihove, trebalo je samo sklopiti sve to u organizovanu celinu i razraditi. To je bubrilo u meni godinu dana, možda i ceo život, ako gledamo šire, a pisala sam je intenzivno nekoliko meseci. Naslov je došao na samom kraju, kada sam zapravo shvatila o čemu je zbirka, o tome kako se preživljavaju životni požari. Namerno sam htela da zvuči tehnički, jer je unutar korica sve netehnički, bukti.

PK: Ako se ne varam, ovo je druga tvoja promocija u Zagrebu; prva je bila prije nešto manje od dvije godine, i to zbirke Ljubavna pisma Guglu koja je dosta odjeknula – kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Što misliš da je potaknulo ljude na čitanje te zbirke i misliš li da će Vodič kroz požare biti isto tako primljen od strane čitateljki i čitatelja?

OL: Mislim da se desilo nešto što bih nazvala bratstvo ili sestrinstvo senzibiliteta osetljivosti. Čini mi se da u tom senzibilitetu upravo i vidim najveću razliku između ljudi. Drago mi je su obe knjige, čini mi se ova druga sad i više, imale odjeka. Neverovatno sam skeptična prema trendovima zbog njihove prevrtljivosti, sad je jedan autor u modi, sutra će biti neki drugi. Ja želim trajnost, ne želim hajp. Nema dubine u hajpu, što je suprotno od onoga šta ja radim. S druge strane, ako se ovde i desio nekakav hajp, želim da verujem da je to zato što je moja poezija našla nekakvu meru između poetičnosti, kvalitetnog jezika i estetike i razumljivosti.

PK: Osim pisanja, vrijeme ti okupira i rock bend Autopark. Postoji li, i ako da, kakva je razlika u stihovima, pa onda i u samom pisanju, za zbirke i za spomenuti bend? Razdvajaš li to dvoje?

OL: Podosta razdvajam, pisanje za muziku ima strožije okvire, mora da se uklopi u muziku, nema toliko slobodne metrike, a i pokušavam ipak da pišem manje kompleksno, ne želim da tekst pojede muziku. Meni je mnogo teže i zahtevnije da pišem tekstove za Autopark nego ovu svoju “običnu” poeziju.

PK: Uz sve spomenuto radiš i uredski posao, a u pjesmama često imaš motiv slobode. Što je za tebe sloboda? Misliš li da smo slobodni u današnjem (kapitalističkom) sustavu?

OL: Mislim da najveća nesloboda, kao i sloboda, potiču iz lične sfere, iz neosvešćivanja sebe. Ako si talac porodičnih obrazaca, naučenih još u detinjstvu i nikad preispitivanih, kao da je to neka datost, možeš do sutra da se žališ na kapitalizam, ali ne verujem da mnogo toga možeš da rešiš u društvu ako prvo ne kreneš od sebe. Ovako si samo zamenio nezadovoljstvo sobom tako što si prekinuo kontakt sa sobom i preneo nezadovoljstvo u drugu sferu, našao spoljnjeg neprijatelja. Kapitalizam je užasan, ali je moćan. Ne možeš mu izaći na crtu ako si ti sam nemoćan.

PK: Osim ljubavne tematike, u svojim pjesmama govoriš i o društvu, nerijetko kritički, tako da dosta tvojih pjesama ostavlja aktivistički prizvuk, primjerice: “ima lepote u delovima tela rasutim po ulicama za neke više ciljeve”. Koji bi, po tebi, to bili viši ciljevi i smatraš li da nam je aktivizam potreban danas?

OL: U ovom konkretnom stihu sam bila ironična na temu terorizma, jer, naravno, ni jedna ljudska žrtva nikada neće biti vredna ni jednog cilja i ideala. Ako pričamo o višim ciljevima bez ironije, onda su to ekologija, zaštita našeg osnovnog doma, planete, zatim socijalna pravda, bezbednost svakog građanina, državni organi koji rade u službi građana, najviši cilj je da se svaki građanin na svetu oseća bezbedno i da ima pokrivene osnovne ljudske potrebe. Jel’ nemamo to? Aktivizam je neophodan. Aktivizam je neophodan uvek, čak i kad je sve dobro (a nikad nije), da bismo ostali budni. O tome pričam i o pesmi koja završava novu zbirku, Ugovor o građanskoj neposlušnosti. E sad, možemo da debatujemo o vidovima aktivizma, svako neka izabere svoj.

PK: U stihu “sve je pank i sve je poezija osim desničara iz predgrađa i njihovog ništavila koje traži da se lome tuđe kose” kritiziraš desnu struju, a malo nakon toga u nastavku pišeš “krštenih levičara iz centra i njihovih tribina koje nikome ne pomažu dok samodovoljno citiraju fukoa i badjua” gdje ustvari kritiziraš tzv. akademsku ljevicu, koja ne može adekvatno odgovoriti na sve veću konzervativnu kontrarevoluciju. Kako gledaš na trenutno stanje u svijetu, a posebice u Srbiji i Hrvatskoj, i vidiš li ikakav izlaz iz fašizacije društva koja je u punom jeku?

OL: Kritikujem sve iz nemoći i razočaranosti. Ne vidim izlaz, iako sam optimista u životu. Verujem u dobrotu jednog dela ljudi, i njihovu budnost i savest. Ipak, intelektualni pesimizam mi ne da mira.

PK: U pjesmama često spominješ djetinjstvo i preosjetljivost. Kakvo je bilo tvoje odrastanje u Beogradu? Kako si izašla na kraj s grozotama devedesetih?

OL: Nisam nikada izašla na kraj s tim.

Odrastanje je bilo super, bila sam preosetljivo, melanholično ali veselo dete koje je volelo muziku i književnost. Onda je došao taj jebeni rat, raspad države u kojoj sam rođena, inflacija, mobilizacija, život se razboleo, život je postao apsurdan. Nismo hteli i nismo ničim izazvali ono šta nam se dešavalo, ono čije se posledice i dalje dešavaju. Taj život nikad više nije bio sasvim normalan, ni do dana današnjeg. Nikad nećemo otkriti kakvi bi nam životi bili da se ta svirepa realnost nije desila. Moji prijatelji i ja smo se borili da ostanemo prisebni tako što smo se punili ljubavlju prema muzici, knjigama, koncertima, slušali smo Radio B92, išli na berzu ploča i čekali da život postane bolji. Svakog dana smo se punili ljubavlju i nikada nismo naučili da mrzimo.

PK: Nova zbirka sadrži pjesmu pod naslovom Pismo mojim sestrama koja odjekuje empatijom i solidarnošću, a uz to kritizira patrijarhalni sustav, pa tako tamo možemo pročitati stihove poput “ne dozvoli da te iko stišava / prevrni sto kad neko kaže da dame ne treba da piju”. Susrećeš li se često s ustaljenim patrijarhalnim obrascima, poput očekivanja da se udaš i imaš djecu? Kako izaći na kraj s njima?

OL: Odjebati svakoga ko ima nekakvo očekivanje od tebe, osim da si pristojna i poštena osoba. Retko se susrećem s tim baš bazičnim, crno-belim, glasnim patrijarhatom jer se ne krećem u takvim krugovima. Ipak, ceo svet je na neki način modelovan po patrijarhalnim načelima, okrenut je porodici, promoviše život u paru, obično heteroseksualnom. S tim izlazim na kraj sopstvenom slobodom i samosvešću, trudim se da živim kao čestita osoba, ali onako kako ja želim i ne polažem nikome račune osim sebi. Volela bih da naglasim, možda na razočaranje radikalnih feministkinja, da ova pesma može da se odnosi i na osetljive i osećajne, divne muškarce, jer je patrijarhat i njih sjebao, ne eksplicitno kao žene, već onako kako je u prirodi muškaraca – tiho, jer se o tome ne govori.

PK: Jesi li ikad imala problema zbog pjesama političke prirode?

OL: Nisam nikada, previše sam nebitna. Ma koliko se nama ljubiteljima poezije poezija činila velikom, ona je na širem planu u očima onih koji donose velike odluke tako marginalna, baš kao i naši životi.

PK: Već nekoliko godina za redom držiš pjesničke radionice. Što je za tebe rad s mladima? Vidiš li ikakve pomake u razmišljanjima novijih generacija?

OL: Mislim da je interakcija između ljudi različitih generacija mnogo važna, dragocena. Dosta su zreliji od onoga kako pamtim sebe, ako ništa, verbalno i teorijski, ali poprilično su manje angažovani i letargičniji, više okrenuti sebi. Internet generacije su drugačije, ali mladi kao i mladi svih generacija, neki nezanimljivi, neki predivni.

PK: I za kraj – koje živuće autorke bi preporučila našim čitateljkama i čitateljima?

OL: Senku Marić i Tanju Stupar Trifunović, omiljene, prepametne autorke i divne osobe.

 

Razgovarala: Petra Kurtović

 

Ugovor o građanskoj neposlušnosti

volim te
muka mi je od ljubavi

bez osude posmatram samo
plafon u dnevnoj sobi
ovaj život je muzej posledica
mojih odluka
otvoren 24/7
ljudi samo razgledaju
oduvek je klizavo

prvi zadatak: opsesivno
kao pas na carini
tražim tvoj skriveni mrak

šta uopšte hoćeš od mene

volim te
lepo je i odvratno

pre se niko nije
zaista borio, zato
ako mi se približiš previše
odgurnuću te

ako se odmakneš
naljutiću se

seti se, ima još rešenja

volim te
ponekad u klubu
plačem u toaletu

u prošlosti sam bila surova
prema sebi i zato
gruba prema drugima
još uvek zarastam
poštujući tugu svaki put
kada želi da se ostvari

volim te
ako ikad budemo nadomak
dobrog života
molim te da ostanemo
neposlušni građani
stalno budni
udobnost me uspavljuje

nisam za san
volim te

nastavićemo da preziremo
antropocentrizam
ali sada
skini mi majicu
ni prebrzo ni presporo

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2019. godinu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close