TEKST

MARTA POPIVODA i ANA VUJANOVIĆ: Partizanke smo nas dve. I vi isto. Mnogo nas je i svuda smo!

 

Od 11. 12. 2019. do 25. 1. 2020. u Galeriji Nova postavljena je izložba Otvorit ću vrata ravno, ravno u vatru, na kojoj sudjeluje i MAZ sa svojim distrom. Marta Popivoda i Ana Vujanović sudjelovale su sa svojim radom te su održale i izvedbeno predavanje Pejsaži revolucije u tri poteza četkom. S njima smo razgovarale o njihovom radu, pamćenju NOB-a i partizanki te o tome tko su za njih partizanke danas.

slika: iz rada Marte Popivode i Ane Vujanović “Bodyscapes 1: Woman in Battle”

MAZ: Možete li za početak ukratko predstaviti svoj dugotrajni projekt Pejsaži revolucije (Landscapes of Revolution)?

M.P. i A.V: Pejsaži revolucije je umetničko-političko putovanje kroz jugoslovenske pejsaže anti-fašističkih i komunističkih sećanja, koje se ne usteže da bude poetično, afektivno i iskustveno, dok istovremeno konceptualno elaborira problem brisanja tih sećanja iz istorije današnjeg evropskog društva. Radi se o dugoročnom umetničko-teorijskom, a ne o naučnom, istorijskom istraživanju. U okviru njega, sakupljamo sećanja i intervjuišemo jos uvek žive partizanke sa prostora bivše Jugoslavije (i šire), sa idejom da opcrtamo “žensko lice” rata i antifašističke i komunističke borbe, ali i da predložimo neke nove (umetničke) taktike za aktiviranje tih sećanja danas.

Na osnovu tog materijala, nastaje nekoliko umetničkih radova: dokumentarni film Pejsaži otpora (Landscapes of Resistance), predstava odnosno koreografsko-filmska instalacija Pejsaži slobode (Freedom Landscapes), kao i serija video-instalacija Bodyscapes od kojih je prva, pod naslovom Žena u borbi, trenutno izložena u Galeriji Nova u okviru izložbe prema kustoskoj koncepciji kolektiva WHW, Otvorit ću vrata ravno, ravno u vatru.

MAZ: Kako se manifestira problem o kojem govorite, a to je brisanje pamćenja antifašizma iz današnjeg europskog društva?

M.P. i A.V: Njegova manifestacija prožima sve nivoe društva. Tu pre svega mislimo na revizionističke političke agende i pristupe istoriji, u Srbiji, a i šire, od institucionalnog nivoa do svakodnevnog života. Oni obuhvataju diskurse nacionalnog pomirenja, pa s tim i opraštanje fašizmu i fašistima, evropsku rezoluciju o totalitarizmu koja izjednačava fašizam i komunizam, nostalgične reminiscencije međuratnog perioda i izmišljene građanske kulture u Kraljevini Jugoslaviji koje gledamo na TV, zatim menjanje školskih udžbenika iz istorije, kao i nasilno razdvajanje komunizma i antifašizma. U Srbiji smo recimo dobili dva zakona koji direktno vode rehabilitaciji kolaboracionista kao što su Dragoljub Mihailović, Nikola Kalabić i Milan Nedić. Zatim, u Sloveniji imamo javni diskurs slovenačke “narodne sprave” koja treba da ujedini žrtve fašizma i komunizma u ime nacionalnoj jedinstva. U Makedoniji, kao jedinu novu javnu instituciju imamo skaredni Muzej žrtava komunizma. Zatim, u Srbiji, a i drugde u regiji postoji netrpeljivost prema LGBTIQ osobama. Takođe u Srbiji, Sloveniji, a i drugde po Evropi, imamo rasizam prema Romima, kao i strah od migranata iz Sirije i Afrike. Te žičane ograde koje su nikle, nije li to slika i prilika povampirenog fašizma, kome je brisanje sećanja na antifašizam širom otvorilo vrata?

MAZ: Vidite li tu poveznicu s izjednačavanjem “dvaju totalitarizama”, kada govorimo u okviru konteksta najnovije rezolucije Europske unije?

M.P. i A.V: Naravno, u pitanju je nasilno oduzimanje antifašizma komunizmu. Antifašizam tako postaje podvig demokratskog kapitalističkog društva. A ipak, baš je ono već jednom istorijski dovelo do fašizma. Pogledamo li Evropu danas, ona zastrašujuće podseća na Evropu 1930-ih.

Ta rezolucija je posebno značajna i treba je na svaki način osporavati, jer fašizam i komunizam su fundamentalno različiti društveni poreci – pa dok je fašizam sublimacija nacionalizma i rasizma u ime čiste rase, komunizam je težnja ka besklasnom društvu, u kojem manjina neće izrabljivati većinu putem oduzimanja proizvedenog viška vrednosti. Šta može fašizam nego da elimiše nečiste? A komunizam, on je bio i jeste pokušaj “eksproprijacije eksproprijatora”, da upotrebimo taj rogobatni ali tačan Marksov termin, kojim treba ispraviti već učinjenu društvenu nepravdu. To ispravljanje je išlo naravno na štetu eksproprijatora, današnjih istorijskih pobednika koji ga zbog toga satanizuju. A nažalost, išlo je nekada i na račun nedužnih. Na to ne smemo zažmuriti, ali takođe moramo shvatiti da to nije komunističko strukturno rešenje, to je greška, devijacija, panična reakcija, neukost, koji se u budućnosti moraju ispraviti. Jer, srećom, komunizam postoji i bez totalitarizma i bez ubijanja. Fašizam ne.

MAZ: Kakva je bila uloga žena u antifašističkom i komunističkom pokretu te kakvo je kasnije pamćenje njihove uloge? Da pojasnimo, smatrate li da su se službeno “pamćenje” i narativi drugačije odnosili prema ženama i njihovoj ulozi? U tom je kontekstu zanimljivo ono što ste spomenule tijekom predavanja, a to je primjer para od kojih su i muž i žena sudjelovali u NOB-u te se onda tijekom intervjua muževa priča nametala kao “makro” istina, dok je ono što je žena pričala bilo “mikro” i “manje važno”.

M.P. i A.V: Za sada, dominantna istorija je uvek (već) muška i patrijarhalna – zanimljivo, kako i sama engleska reč HIStory nagoveštava. Mi svojim radom želimo da doprinesemo ženskoj istoriji, i za nas je u ovom istraživanju, i umetničkim radovima u oviru njega, bio inspirativan feministički gest Svetlane Aleksijevič, spisateljice koja je uradila stotine intervjua sa borkinjama iz Sovjetskog saveza i na osnovu njih napisala dokumentarni roman Rat nema žensko lice. Iako se on može upotrebiti i kao oruđe kritike sovjetskog režima da je konstruisao samo jednu, veliku i monolitnu sliku revolucije, što nama nije tema i namera, taj roman u osnovi donosi nekanonske naracije: menstruaciju, pobačaje, brigu, strah i razna druga, “neuzvišena” osećanja. Tu smo videle vezu sa našim partizankama i njihovim pričama o tome kako su se ljudi u komunističkom pokretu ophodili jedni prema drugima, i kako su ideje solidarnosti, samoorganizacije i borbe za ravnopravniji svet uvek bile jače od pukog preživljavanja. A žene su u toku Drugog svetskog rata dale ogroman doprinos borbi za oslobođenje – u Narodnooslobodilačkoj vojsci borilo se oko 100.000 žena od kojih je 25.000 poginulo, a 40.000 je ranjeno.

MAZ: Zanimljivo je korištenje dnevnika (u Freedom Landscapes) komunistkinja i partizanki iz Drugog svjetskog rata – što nam takav pristup koji je u neku ruku izvankanonski donosi i zašto ste ga odabrale? Leži li razlog u činjenici da je povijest drugačije ili manje pamtila borkinje ili pak u nečem drugom?

M.P. i A.V: Koristile smo dnevnike, ali takođe i razne druge vrste izjava, pisanih i usmenih, iz privatnih arhiva, zvaničnih izvora, kao i intervjua koje smo same uradile. Istorija je možda nešto manje pamtila borkinje, ali ipak, čini nam se da su Komunistička partija i socijalistički režim u Jugoslaviji i tokom Drugog svetskog rata i kasnije, u posleratnom periodu, u velikoj meri uvažili ulogu žene i borkinje u revoluciji, zajedno sa sveopštom emancipacijom žena. Ali ono što je znatno manje ušlo u tu istoriju je specifično žensko iskustvo gerilskog delovanja, rata, borbe i revolucije. Kao što smo rekle, feministički gest Svetlane Aleksijevič nam je bio važan. Ono što je nama u tome posebno bitno jeste da te priče, priče žena otvaraju istorijski narativ, ne samo za poziciju žene, nego i za poziciju savremenog čoveka, koji se obično ne oseća velikim herojem spremnim da na svojim plećima ponese breme – ili baklju – revolucije. To smo na primer i mi same. Tako da ta nekanonska ženska viđenja demistifikuju velikog monolitnog heroja antifašističke borbe i socijalističke revolucije i kažu: za revoluciju je, osim nekoliko “velikih”, potrebno i stotine, hiljade malih heroja, potrebni smo svi mi.

MAZ: Kada govorite o filmu Landscapes of Resistance koji se bavi borkinjom Sonjom Vujanović iz Srbije, naglašavate kako je bitno pričati takve priče jer će inače one zauvijek nestati. Možete li reći nešto o tome? Je li se pamćenje takvih priča svelo samo na pojedince koji ih ne žele prepustiti zaboravu?

M.P. i A.V: Te priče nestaju iz javnog diskursa jer postoji sila koja aktivno radi na njihovom potiskivanju – to je sila koju smo gore opisale kao revizionistička istorijsko-politička agenda. S obzirom na zagađenu javnu sferu, komercijalizovane mas-medije, a i nekoliko decenija obrazovanja koje je tabuiziralo komunizam, životna iskustva ljudi koji još žive među nama su od neprocenjive vrednosti. Uprkos svim potiskivanjima, oni su tu, još neku godinu, i u stanju su da nam jednostavno, iz prve ruke, kažu kakva je bila društvena pozicija žene u toj Jugoslaviji 1930-ih, kako su živeli fabrički radnici, kako su živeli seljaci, kao i ko se za šta i za koga borio tokom rata.

Nas dve smo kulturne radnice, i to je naša primarna oblast delovanja, pa tako i u Pejsažima otpora razmišljamo šta filmom možemo da doprinesemo da te priče ne prepustimo zaboravu – a to je da ih iz ličnih i privatnih iskustava lansiramo u javnu sferu. Naša taktika u tom filmu je spoj pripovedačke proizvodnje “verbalnih slika”, odnosno “scena sećanja” i slika pejsaža otpora koje smo posetile; nešto što je ujedno i vrlo savremeno, a i široko razumljivo. Ta Sonjina priča teče i teče, preliva se preko predela natopljenih borbom, i traži nova tela otpora u svojim gledaocima i slušaocima. Moraćemo da se potrudimo da ih bude što više. Jer, možda je ta priča zarazna!

MAZ: Zašto je danas bitno govoriti o pamćenju antifašističkog pokreta, pogotovo kada govorimo o retradicionalizaciji društva i rehabilitaciji ustaškog režima i njegovih glavnih figura, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji?

M.P. i A.V: Nastavićemo prethodni odgovor – bitno je, dakle, ne samo da bi se radi činjenične istine a i pravde sprečio istorijski revizionizam, nego i zbog nas samih, danas, zbog naših današnjih fašizama i naših današnjih ustaša i četnika, pošto evo vidimo, desničarske političke partije i društvene grupe su prihvaćene kao normalna pojava u javnoj sferi u celoj regiji. Jedna očigledna poruka našeg celog projekta Pejsaži revolucije, a naročito filma Pejsaži otpora, jest da je otpor moguć uvek i svuda, jer ako je bio moguć čak i u Auschwitzu, najrepresivnijem mestu koje znamo, onda je zaista moguć i danas, bilo gde u Evropi.

MAZ: I za kraj: tko su – po vama – partizanke danas?

M.P. i A.V: Zaista važno i logično pitanje za kraj. Pa, usudićemo se da na njega odgovorimo jednostavno: evo recimo nas dve. I vi isto. Mnogo nas je i svuda smo. Sve mi, žene, koje ne prihvatamo nacionalizam i rasizam, koje smatramo da je neoliberalni kapitalizam izrabljivački ekonomski sistem iako često govori razumnim i umilnim glasom ličnih sloboda, koje smo sumnjičave prema globalizmu jer nije rešio nikakve geopolitičke antagonizme, koje smo svesne da je kućni rad, taj ogromni ženski doprinos našoj civilizaciji u kapitalizmu toliko potcenjen da se čak i ne smatra radom i koje smo spremne da u takvom svetu podignemo glas otpora i ponudimo vizije drugačijeg i svakako mogućeg sveta na bilo kom mestu i u bilo kom mediju da delujemo. I na ulici i u galeriji. Eto, ne moramo da budemo herojke da bismo bile partizanke. Ali moramo biti partizanke. Nema nam druge.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2019. godinu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close