TEKST

MARINA UZELAC: Promene koje tražimo dolaze, samo možda ne na način koji smo planirali

Pitanje je vremena kada će se Uzelac uputiti u rad na kratkom i dugom igranom i eksperimentalnom metru, no prije toga priveli smo je na MAZ-ove stranice i upitali o njezinom radu u foto i video gerili domaće scene.

Foto: Marina Uzelac

Ako ste pratitelji domaće nezavisne glazbene scene, ime Marine Uzelac ugledali ste nebrojeno puta na regionalnim glazbenim portalima i na društvenim mrežama, pogotovo ako ste među onima koji vole dobru koncertnu fotografiju. Uzelac ili kako ju je netko od domaćih muzičara iz njezinog najužeg kruga nazvao Vizuelac – u posljednjih je pet godina postala kroničarka domaće nezavisne scene. No, ova talentirana djevojka s fotoaparatom koja pretrčava prostor pred pozornicom zapravo je profesionalno vezana i za režiju, kao redateljica potpisala je zanimljive i nagrađivane spotove grupa poput Seine, Klinika Denisa Kataneca, Eine, Artan Lili, Nežni Dalibor…

Pitanje je vremena kada će se Uzelac uputiti u rad na kratkom i dugom igranom i eksperimentalnom metru, no prije toga priveli smo je na MAZ-ove stranice i upitali o njezinom radu u foto i video gerili domaće scene.

Antonela Marušić: Baviš se prekarnim radom u području fotografije, još u poziciji osobe koja nema hrvatsku putovnicu. Posao ti je uglavnom vezan na nezavisnu glazbenu scenu, područje na kojemu stalno nedostaje sredstava i koje je po defaultu naviklo na „lo-fi“ pristup produkciji. U čemu pronalaziš radost i zadovoljstvo, u ovakvim – blago rečeno teškim, uvjetima?

Marina Uzelac
: Loži me to što radim, da je drugačije teško da bih izabrala ovaj posao.
Možemo govoriti o tome koliko malo zarađujem jer zaista jeste pomalo tragično (smijeh) ali ja se i dalje osećam privilegovano jer uprkos tome ja ipak nekako izguram mesec bez da sam primorana da imam 9 do 5 posao. Mnogi ljudi nemaju sreće da budu u takvoj poziciji.
E sad, koliko ću još tako moći da guram, teško je reći. Trenutno svi živimo u neizvesnosti.

A.M: Fotografkinja si i redateljica, jedno hrani drugo i obratno. Na hrvatskoj sceni su te od milja nazvali Marina Vizuelac. Na estetici i izvedbi nekih od svojih spotova radila si naporno danima, iako prate priču pjesme – konstruirani su poput kratkih filmova. Spotovi danas rijetko imaju ozbiljan financirani budžet, čak i srednjoj struji. Na kojim spotovima si radila najdulje i što te raduje u tom procesu?

M.U: Spot za pesmu Neboje apsolutno najzahtevniji projekat na kojem sam radila do danas.
Nevena Stanić i ja smo prvo pisale scenario mesec dana i snimanje je isprva trebalo da se desi u Beogradu. Te pripreme su trajale mesecima i nailazile smo na nepremostive probleme uprkos dobroj volji mase ljudi. Nevena i ja smo iako očajne sva sreća bile dovoljno pametne da shvatimo da moramo da odustanemo. Ubrzo zatim sam akciju premestila u Zagreb i imala sreće da u neverovatno kratkom roku nađem ekipu predivnih ljudi. Od scenografa i slikara Ivana Maka preko Alme Ćakić koja je napravila lutkice i Kate Gugić koja ih je obukla i naravno ništa bez Daniela Kasapa, Nevene Stanić i na kraju Ivana Ščapeca na kojeg je palo da animira figurice u drugom delu snimanja spota kada je Nevena morala nazad za Beograd. Oni su se fino napatili sa mnom u podrumu mesec dana svaki dan. Tvrdo je bilo. Sada kada gledam mi je potpuno nadrealno da smo to bez skoro ikakvog iskustva uspeli da izguramo.  Malo sam se raspisala ali osećam potrebu da sve te ljude pomenem jer su stvarno dokaz da sa jako malim budžetom i puno volje možeš napraviti nešto što ima vrijednost. To je ono što me raduje i jedva čekam sledeći takav projekat. Nadam se da sam ti odgovorila na pitanje.

A.M: Sažmi svojih zadnjih pet godina u profesionalnom smislu, kaži nam ono što je beyond činjenica, ono što možda ne znamo.

M.U
: Sledeće godine će biti pet godina kako sam se preselila u Zagreb, tako da – sve se promenilo.
Izgubila sam filmsku ekipu koju sam gradila godinama u Srbiji i došla u potpuno nepoznato.
Bilo je stvarno teško, morala sam da naučim da snimam i montiram da bih mogla da nastavim da radim. Sada mi je drago zbog toga ali tada se činilo kao da sam otišla nekoliko koraka unazad.

Dodatni problem mi je bio što ovde filmadžije nisu toliko povezane sa muzičkom scenom kao u Beogradu a posebno je teško naći nekoga ko bi uleteo u snimanje no budget, tako da je bila opcija ili prestani da radiš spotove ili radi sve sama. Puno sam naučila u tom procesu ali se zaista nadam da će mi se pozicija uskoro promeniti.

A.M: Prije dolaska u Hrvatsku bila si izrazito (prijateljski i profesionalno) vezana za srpsku nezavisnu glazbenu scenu. Na koji način su ove dvije scene različite, a što ih (osim prijateljskih i bendovskih veza) čini sličnima? Hrvatska ima i razvijenu akustičarsko-kantautorsku scenu, u Srbiji je takvih izvođača, ali i poetika manje?

M.U
: Imaš taj čuveni mit koji kaže da se srpski bendovi više deru i imaju parolnije tekstove dok su hrvatski bendovi više lirični i melodični. Ima u tome dosta istine. Srpski zvuk je prosto tvrđi, ali tvrđe su i društvene okolnosti u kojima nastaje. Ono što je možda još bitno napomenuti je da srpskom scenom uglavnom dominira ‘beogradski zvuk’. Taj fenomen je, nažalost, posledica centralizacije zbog kojeg se stvara utisak da ne postoji druga scena van beogradske. Mogu si dopustiti da budem malo lokal patriota pa reći da se ipak sada stvara i nova pančevačka scena.  U Hrvatskoj je situacija ipak malo drugačija, ne dolazi sav zvuk sa istog mesta i to se čuje.

A.M: U jednom intervjuu prije godinu dana si izjavila kako još nisi spremna snimiti svoj film. Je li se, u međuvremenu, nešto na tom polju promijenilo?

M.U
: Na ovo pitanje bi bilo zgodno odgovoriti nekim gifom i zaobići neprijatnost.
Šalim se ali da, nisam se baš puno pomerila, ali imam izgovor da je već skoro šest meseci vanredno stanje pa mi je nekako lakše da radim po principu go with the flow i ne pravim preterano ambiciozne dugoročne planove. Mirnija sam nego prošle godine ako ništa drugo koliko god to čudno zvučalo.

A.M: Uspjeh i materijalna sigurnost ne idu uvijek zajedno, znanje i imanje nisu nikada bili sinonimi. Uvijek je bavljenje undergroundom nosilo svoju cijenu: nepostojeći ili maleni budžeti za produkciju glazbe, vizuala i spotova nakodnađuju se upornim radom i maštovitošću. Je li to dosadilo raditi u lowbudget uvjetima?

M.U: Ne samo da mi je dosadilo nego je problem što je jako teško razvijati se kao autor u takvim uslovima.
Kada bi plastično razbili proces, prvi bi bio – osmišljavanje ideje- to je ubedljivo najbezbrižniji dio procesa. U tom prvom delu se uvek trudim da ugasim deo mene koji razmišlja surovo praktično, skoro producentski, jer nije dobro praviti kompromise dok je ideja još u glavi. Posle pisanja scenarija i knjige snimanja dolazi organizacija, taj dio mrzim celim svojim bićem a nekako sam uvek osuđena da se njime bavim. On podrazumeva (u lošim finansijskim uslovima) da ljude moraš vući za rukav, moliti ili tražiti usluge koje moraš vraćati posle, pa zatim pisanje dopisa za dozvole za snimanje i sl. Volela bih da postoji neko magično dugme kojim se mogu samo teleportovati i preskočiti to. Ili je možda vreme da nađem producenta. Kada snimanje dođe na red onda sam već pod takvim adrenalinom da mi to prođe kao san iz kog se probudim u montaži. Ono što je zabavno, a što sam imala priliku da vidim iz prve ruke na radionicama koje držim, je koliko ljudi misle da je jednostavno snimiti spot. Imaju super ideju i misle da sad to samo trebaju da snime. Jako se neprijatno iznenade.

A.M: Za animirane spotove „Šilo“ i „Nebo“ Seine-a dobivala si i neke važne nagrade, vrtjeli su ih i neki domaći i regionalni filmski festivali. Koje su ti nagrade bile važne i smatraš li (opet nezahvalno pitanje) da su tvoji videospotovi dovoljno daleko doprli u šire krugove?

M.U: Kada je Šilo izašlo ja iskreno nisam ni znala da možeš da šalješ spotove na filmske festivale, tako da sam ga slala samo na taj u Splitu koji je baš isključivo festival muzičkih spotova i tamo je dobio nagradu za specijalne efekte. Kada je Nebo došlo na red dve godine kasnije odlučila sam da šaljem gde stignem i isplatilo se, stvarno je bio svuda. Ono što je interesantno je da je bio ubedljivo na najviše festivala u Rusiji, mislim da je čak 7 festivala bilo u pitanju i osvojio je nagradu na jednom od njih. Mislim da je to dijelom i zato jer su bar polovično razumeli tekst pjesme.

A.M: Skoro uvijek kada te sretnem na koncertu nekog benda u Zagrebu, ti u rukama imaš fotoaparat. Nedostaje li ti da nekada ne radiš ništa, nego samo uživaš s prijateljima i pratiš koncert?

M.U
: Retko, ali nepogrešivo je to uvijek situacija u kojoj fotkam za muzički portal da bih dobila besplatan upad na neki veći koncert a light na bini je katastrofa. To stvara ogroman stres jer ne mogu da odustanem od fotkanja i samo uživam u koncertu zbog obaveze prema portalu, a nisam tip koji fušeriše. U toj grčevitoj borbi da napravim nekoliko dobrih fotografija prođe koncert a da ga ni ne doživim. Van tih malobrojnih situacija obožavam da fotkam koncerte. Meni to uopšte ne predstavlja napor već je postao neodvojiv ritual odlaska na gig.  Još ako imam manevra za brza kretanja ili zgodna mesta na koje mogu da se pentram i nađem zanimljiv ugao –  niko srećniji od mene na koncertu.

A.M: Koliko su se u pandemiji promijenili način na koje radiš, i koliko uopće imaš posla u posljednje vrijeme? Kakve kanale za rad pronalaziš?

M.U
: Pandemija je bez daljnjeg potpuno paralizirala skoro sve projekte koje sam imala u planu ove godine.
I to se naravno desilo kako se uvijek te stvari događaju (ili ih bar tako doživljavamo) – u momentu kada sam se osećala kao da je ova godina konačno moja godina.
Moram da priznam da me to zaista nije toliko demotiviralo koliko sam isprva očekivala jer sam shvatila da promene koje tražimo dolaze, samo možda ne na način koji smo planirali.
Ljudi se diljem svijeta bude jer je postalo bolno jasno da kapitalistički sustav koji nam je nametnut jednostavno nije održiv. Naravno borba je tek počela i ne treba gubiti nadu na prvom koraku.

Što se tiče toga kako se ja snalazim, imala sam sreće da sam imala radionicu u Kino Klubu prošli mesec ali i da su me cure iz benda Žen čak tri puta zvale da radimo live session koncerte od početka pandemije, tako da ovim putem šaljem veliko srce Ženu (smijeh).
Ako se situacija sa koncertima ove godine ne popravi nadam se da će me još bendova zvati za takva snimanja, iako se zaista nadam da to bude privremeno stanje, koncertima nije mesto na internetu.

A.M: U posljednje vrijeme dosta si se bavila analognom fotografijom i različitim eksperimentima poput spaljivanja slajda, fotografirajući 35mm filmom. Nakupio se već zanimljiv broj portreta koje si napravila 35mm filmom. Kakvi su ti planovi s ovim materijalom i zašto te uopće fura ova estetika?

M.U: Taj  projekat sa slajdovima sam započela još krajem srednje škole kada nisam kontala skroz kako radi mehanizam fotoaparata i bilo je jako zabavno eksperimentirati, na polovici faksa sam potpuno to zapostavila i konačno sam mu se vratila prošle godine sa idejom da zaokružim seriju i možda konačno pokušam da napravim prvu samostalnu izložbu. U ovom trenutku prolazim kroz nekakvu egzistencijalističku krizu jer što se više trudim da nađem smisao i nekakav jasan koncept van te čisto estetski interesantne forme, nailazim na zid. Naravno, mislim da je sve to uobičajen dio procesa, desiće se nešto kada najmanje očekujem. 

A.M: Od 2017. si članica zagrebačkog Kinokluba, tamo si u posljednje vrijeme održavala i radionice snimanja glazbenih spotova. Zašto ti je uzbudljiv i/ili važan taj rad?

M.U
: Ja sam upala u Kino Klub skroz neočekivano i veliku zahvalnost dugujem Tomislavu Šobanu koji me je ubrzo nakon što smo se upoznali pitao da li bi bila zainteresovana da držim radionicu.
Jako je uzbudljivo jer je svaka radionica drugačija i uglavnom se trudim da je vodim više kroz praktični rad nego kroz teoriju. Ove godine sam pokušala da je ogolim potpuno na praktični rad ali nisam sigurna da je to na kraju bilo sretno rješenje (smijeh). Polaznici prosto imaju puno drugih obaveza i često se događa da do sledećeg predavanje niko ništa nije uradio.
Na početku sam bila jako anksiozna u vezi toga ali sam posle shvatila da na većini radionica se ljudi susreću sa istim problemom.

A.M: Mišljenje najvećeg dijela aktera i akterica nezavisne glazbene scene u regiji je da tvoj rad zaslužuje više financijske potpore. Vrijeme je da postaneš dijelom hrvatske filmske scene i kreativne industrije. Ukratko; kako do love i koje su granice ispod kojih ne ideš?

M.U: Što bi moja baka rekla ‘iz tvojih usta u božije uši.’ Volela bih da imam odgovor na bar jedno od ta dva  pitanja ali nemam. Dragi čitatelju ako znaš kako do love, piši mi!

 

Razgovarala: Antonela Marušić

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2020. godinu

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close