TEKST

Kultura seksualnog uznemiravanja i nasilja nad ženama

U dokumentarnom filmu „Zaceli me” („Hold me right”) srpska glumica i rediteljka Danijela Štajnfeld kroz svedočenja osoba koje su preživele silovanje, ali i izjave silovatelja, otkriva kulturu seksualnog uznemiravanja i nasilja u našem društvu. Štajnfeld shvata da je ključni korak do isceljenja upravo deljenje svoje priče sa drugima i odlučuje da u film uključi i sopstvenu priču preživljenog silovanja.

Skoro pet meseci nakon prikazivanja filma „Zaceli me”, glumice Milena Radulović, Iva Ilinčić, i u tom trenutku još pet devojaka, optužile su reditelja i učitelja glume Miroslava Aleksića za seksualno uznemiravanje i silovanje. Odluka da istupe i progovore o seksualnom nasilju ohrabrila je i druge žene da ispričaju svoju priču. Nekoliko sati nakon objave glumice Milene Radulović nastala je Fejsbuk grupa „Nisam tražila”. Žene iz celog regiona poručile su jedna drugoj #NisiSama.

Kada su žrtve progovorile o svom iskustvu i seksualnom nasilju koje su preživele, pored podrške, mogli su se naći i komentari kao što su – zašto su ćutale, zašto nisu ranije prijavile, nisu svi muškarci nasilnici, i muškarci mogu biti žrtve. I tačno je, i muškarci mogu biti žrtve seksualnog uznemiravanja i nasilja.

Prema istraživanju Autonomnog ženskog centra (AŽC), u Srbiji je 9 od 10 žena uzrasta od 18 do 30 godina doživelo jedan ili više oblika seksualnog uznemiravanja, dok se sa tim suočava svaki šesti muškarac. Takođe, svaka treća devojka doživljava neželjeno dodirivanje, priljubljivanje i unošenje u lice.

„Devojke su značajno češće od mladića izložene pojedinačnim oblicima seksualnog uznemiravanja i mnogo više njih ume da prepozna određena ponašanja kao takva. Istraživanje je takođe pokazalo da mladi vrlo često ne umeju da imenuju ponašanja koja spadaju u seksualno uznemiravanje“ , rekla je Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra za Mogu da neću.

Da ovo nije realnost samo žena u Srbiji pokazuje i globalno UN Women istraživanje „Facts and figures: Ending violence against women“ . Na globalnom nivou, prema rezultatima istraživanja, gotovo svaka treća žena bila je žrtva seksualnog nasilja. To je približno 736 miliona žena. Samim tim, seksualno nasilje i uznemiravanje žena ne može se gledati kao izolovani incident. Ono je realnost svih žena. Iako nije svaka žena doživela seksualno nasilje, strah od silovanja je svakodnevno prisutan u životu žena. Mi prilagođavamo svoje ponašanje i pažljivo se krećemo po javnom prostoru, radnom mestu, a ponekad i kućnom okruženju, kako bismo umanjile šanse da budemo povređene i/ili silovane. Skoro svaka naša odluka povezana je sa strahom od silovanja – neću da se vraćam sama kući, pozvaću drugaricu dok budem prolazila mračnom ulicom, neću šetati Banjičkom šumom posle 18h. Žene se plaše određenih situacija o kojima muškarci ni ne razmišljaju. Strah od silovanja i seksualnog uznemiravanja je svakodnevica svake žene. I zato, da, nije svaki muškarac nasilnik, ali je svaka žena žrtva – svaka žena je doživela neki vid seksualnog uznemiravanja.
Prema rezultatima gorepomenutog istraživanja, većinu nasilja nad ženama počinili su „sadašnji ili bivši muževi ili intimni partneri“ i 640 miliona žena (od 15 ili više godina) bilo je žrtva partnerskog nasilja. Takođe, stope depresije, anksioznih poremećaja, neplanirane trudnoće, polno prenosivih infekcija i HIV-a „veće su kod žena koje su doživele nasilje u poređenju sa ženama koje nisu“.

Seksualno uznemiravanje se u tradicionalnim i patrijahalnim društvima shvata kao nešto neozbiljno, a neki oblici su često društveno prihvatljivi – dobacivanje na ulici, dodirivanje tokom razgovora, štipkanje, ubeđivanje na neki seksualni čin za koji osoba u tom trenutku nije spremna.

Samim tim, ako ste muškarac definitivno igrate ulogu u svemu. Možda nikada niste dodirnuli neku ženu pogrešno, možda je nikada niste ubeđivali i nagovarali na nešto što ne želi, možda niste nikoga povredili, ali to je samo pristojno ponašanje. To je normalno ponašanje, nije za čestitke.

Muškarci bi trebalo da budu saveznici, da pitaju žene kako mogu da im pomognu da se osećaju bezbednije. Za početak, zapitajte se da li ste ikada pomislili da je žena kriva za nasilje koje je pretrpela. Da li ćutite kada vaši prijatelji pričaju “šale“ o silovanju („rape jokes“) ili ovakav „humor“ opravdavate uz komentar „to je samo šala“?

Pored toga što “šale“ o silovanju nisu smešne, studija „Social Consequences of Disparagement Humor: A Prejudiced Norm Theory“ pokazuje da „kada su ljudi izloženi šalama o silovanju, muškarci počinju da vide silovanje kao nešto normalno, a žene počinju da posmatraju sebe kao objekat“. Takođe, ovakve “šale“ mogu žrtvama seksualnog nasilja da izazovu „flešbekove“ na traumatična iskustva, a normalizacija ovakvih “šala“ da ih obeshrabri da seksualno uznemiravanje i/ili nasilje prijave.

„Seksualno nasilje prati najveća društvena stigma i žene koje su preživele sekasulno nasilje često osećaju sramotu i krivicu zbog onog što im se dogodilo, plaše se reakcije okoline, dešava se da nemaju poverenje u institucije, te su to razlozi zbog kojih se i najteže odlučuju da ovu vrstu nasilje prijave i najteže o njemu govore“, rekla je advokatica Autonomnog ženskog centra Dijana Malbaša za Mladi. Pored toga, Malbaša dodaje da je „posebno problematično ukoliko stručnjaci koji postupaju i razgovaraju sa žrtvom u postupcima, nisu za to posebno obučeni, ako postavljaju neadekvatna pitanja, ako ne veruju žrtvi, daju komentare kojima okrivljuju žrtvu i slično. Sve je to destimulišuće da žrtva takav postupak izdrži do kraja i to  dovodi do  dalje traumatizacije i sekundarne viktimizacije žrtve”.

Institucije moraju da rade bolje, a pored toga je potrebno i da zajedno radimo na promeni sadašnje patrijahalne kulture, jer ona ne utiče negativno samo na žene, već i na muškarce. Npr. zbog patijahalnog narativa da muškarci treba da budu jaki, ne pokazuju svoje emocije i budu ranjivi, prema istraživanju „Gender differences in adolescents and young adults with suicidal behavior“ stopa samoubistava je četiri puta veća kod muškaraca nego kod žena.

Seksualno nasilje i silovanje su veoma traumatični događaji u nečijem životu. Postoji zabluda da je silovanje posledica toga da silovatelj ne može da kontroliše svoj seksualni nagon. Međutim, Autonomni ženski centar objašnjava da je silovanje čin nasilja, dokazivanja moći i kontrole, a ne seksa; kao i da je „silovateljev cilj da ponizi ženu i da joj potpuno oduzme ličnu moć“.

Osobe koje su doživele seksualno nasilje i/ili silovanje osećaju se veoma ranjivo. Često se plaše da će ih okolina osuditi i da im niko neće verovati. Zato je prva stvar koju treba da kažemo žrtvama silovanja i/ili seksualnog nasilja je da im verujemo. Takođe, žrtve često krive sebe za napad koji se dogodio. Ali krivica nikada nije na njoj, već na počiniocu, kao što i sramota povezana sa seksualnim zlostavljanjem pripada isključivo počiniocu. Nekada će trebati godine da bi neko mogao da govori o svom iskustvu. Takođe, ako neko nije odmah prijavio nasilje i/ili silovanje, ne znači da se to nije dogodilo. Kada žrtve seksualnog uznemiravanja, nasilja i/ili silovanja progovore, važno je da im kažemo: „Žao mi je što ti se to dogodilo. Ja sam tu ako sam ti potreban/a“. I naravno, da im pokažemo da nisu sami/e.

Ivana Jovanović
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2021. godinu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close