TEKST
Ženska i klasna borba u “Napuljskoj tetralogiji” – I. dio
U eri hiperprodukcije često se sreću slični autori/ke, postupci i obrađivane teme, a malo šta čitatelja/ku može da izbaci iz učmalosti već viđenog. Čitanje dela Elene Ferante, nasuprot tome, može da se koncipira kao iskustvo potpune sinestezije: iskustvo koje proizilazi iz samog teksta, ali se preklapa i sa životnim/čitateljskim iskustvom recipijenta/kinje.
Napuljsku tetralogiju Elene Ferante čine četiri knjige: „Moja genijalna prijateljica“, „Priča o novom prezimenu“, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ i „Priča o izgubljenoj devojčici“. Ovaj roman u nastavcima postao je svetski fenomen, gotovo neobjašnjivo književno čudo anonimne autorke.
O Eleni Ferante, koja piše pod pseudonimom, ne zna se gotovo ništa. Već ta činjenica da autorka odabira anonimnost, kao svoj književni „identitet“, predstavlja šamar u lice kulturi narcisoidnosti, samopromocije i kultova ličnosti, ali se takav postupak ispostavio kao još jedan od razloga njene popularnosti.
Tetralogija je nekoliko godina stajala na policama knjižara neotkrivena i zanemarena, sa koricama jeftinog dizajna, da bi postala maltene obavezan deo literature svih onih koji cene književnost. Bitan faktor Elenine popularnosti svakako je činjenica da je njeno delo prvobitno bilo spakovano u neugledne korice trećerazrednih ljubavnih romana. Zahvaljujući tome, delo je doprelo do ogromnog broja čitalačke publike: mase običnih čitalaca/teljki, a ne samo obrazovane manjine iz književnih krugova. Ironično je da nešto tako naizgled trivijalno, kao što su korice knjige – koje se inače brižljivo osmišljavaju upravo radi „marketinškog uticaja“ – upućuje na autorku koja se odrekla marketinške slave. Anonimna osoba (ili skup više osoba) pod pseudonimom „Ferante“ je mislila da će knjiga naći svoj put do publike pre svega zbog sadržaja, dakle bez pratećeg agresivnog marketinga. I bila je u pravu. Tetralogija je prevedena na 42 jezika, a mogućnost njenog iščitavanja i reinterpretacije je nepresušna.
Čitanje „Napuljske tetralogije“ je i užitak u književnom tekstu i, istovremeno, studiozna analiza ženskog prijateljstva. Ovo prijateljstvo je uokvireno patrijarhalnim stegama i odnosima mizoginije – koje prete da razore jedno od najvažnijih formi odnosa za ljudsko biće – kao i klasnim odnosima. Delo je očito bilo nemoguće napisati bez jasne strukturne podloge, te se ni svi nijansirani odnosi ne mogu adekvatno razložiti i dekonstruisati ako se ne uzme u obzir čitav sistem koji određuje karaktere i naraciju romana. Ovo često u analizama tetralogije nedostaje: izostavlja se perspektiva celine društvenih odnosa, te se u radovima populističke prirode o pojedinačnim fenomenima u knjizi piše jednodimenzionalno, a tetralogija se takvim pristupom trivijalizuje, banalizuje i obesmišljava.
No, Elenin rad je plodan za izučavanje ne samo iz književne već i iz sociološke i feminističke perspektive, a njen književni jezik, nesumnjivo, ulazi u srž nedovoljno istraženih fenomena u međuljudskim odnosima. Iako je ovo, pre svega, duboka priča o individuama i njihovim odnosima, Ferante istovremeno daje sliku političkog i društvenog sistema posleratne Italije, sistemskog nasilja koje u celini prožima društvene odnose, potom posebno fenomena obrazovanja, materinstva, braka, pa i samog jezika… stoga bi se moglo reći da je „Napuljska tetralogija“ od feminističkog, političkog i društvenog značaja. Ocrtavajući celokupnu društvenu i političku strukturu „postfašističke“ Italije, ona provlači realne istorijske događaje i njihov uticaj na glavne i sporedne protagoniste/kinje na književni način, oslobođen teorijsko-humanističkog jezika koji se ovde ispostavlja kao nepotreban. Fantastični prikazi ženskih „sudbina“, psihologije junakinja, međuljudskih odnosa, pitanja roda, materinstva, braka, razvoda i seksualnosti predstavljaju pak plodno tlo za feminističku teoriju u književnosti.
Klasni odnosi, koji su pored „prokletstva ženske sudbine“ ovde najznačajniji faktor, čine pozadinu priča svih likova, a bez zagušivanja čitateljki suvoparnim istorijskim podacima. Istorija je ovde predstavljena književnim sredstvima. Upravo u tome leži odgovor na pitanje kako je moguće da je ovo literarno čudo eksplodiralo u neverovatnim razmerama. Takozvana „Ferante groznica“ zahvatila je čitalačku publiku širom sveta jer autorka piše sa lakoćom, jednostavno, precizno, oslobođeno pretencioznosti i ega, ali, sa druge strane, ona u svoj rad uspeva da uvede i sociološko-istorijsko posmatranje tadašnjeg društva i svih njegovih pojava.
Dok piše o životu dve glavne protagonistkinje Lile Čerulo i Elene Greko, ona nam prikazuje čitav svet posleratne Italije, te čitaocima/teljkama kojima su istorijske i društvene činjenice nepoznate pruža mogućnost uvida u tadašnje društveno stanje, unoseći ga u živote i identitete samih likova.
Italija je tokom dvadesetog veka bila ekonomski, socijalno i politički uništena ratom, ali je sredinom 50-ih, barem po kapitalistički merenim kvantitativnim parametrima, doživela ekonomski rast i transformaciju, iako su prognoze bile pesimistične. Ekonomskim i kulturnim reformama je od fragmentarnog i razrušenog društva postala ujedinjena. Italijani se nominalno odriču fašizma, te razvijaju kapitalistički način proizvodnje i konzumerističku logiku. Ekonomski rast je neke Italijane/anke izvukao iz siromaštva, a ove (retke) mogućnosti socijalne mobilnosti možemo pratiti kroz nekoliko likova knjige; dok je druge ostavio u siromaštvu i profitirao od eksploatacije njihovog rada. Italija prihvata američki model ekonomskog rasta (monetarizam, stimulaciju privatnog sektora, konzumerizam) i kulturološki se okreće Zapadu, međutim konzervativizam i tradicionalne vrednosti i dalje ostaju ukorenjeni u obrazac života italijanskog naroda.
Što se tiče položaja žena u italijanskom društvu: žene nakon 1945. postaju vidljivije i emancipovanije samo prividno, jer snažan tradicionalni duh – u italijanskom slučaju specifično oblikovan jakom katoličkom kulturom, kao i fašističkim ideologemima – oblikuje njihove živote. Ovo je posebno uočljivo kada se analiziraju životi žena u porodici i stereotipne pretpostavke da je njihovo mesto u kući (ili kako to fašistički ideologem precizira: u kuhinji i crkvi, prema Küche, Kirche, Kinder – kuhinja, crkva, deca ), a svoj drastični izraz dobija kroz različite oblike nasilja koje žene doživljavaju, od seksualnih represija pa nadalje. Koliki je bio opseg duboko konzervativne i fašistoidne kulture u Italiji vidi se i po tome što je ova zemlja jedna od onih koja je najkasnije dozvolila zakonski razvod braka, tek 1970. godine.
Društvena pozadina, pre svega klasno i patrijarhalno obojena, na najbolji mogući način je vidljiva u priči o dve prijateljice, pa ako neko zaista želi naučiti ono najbitnije o posleratnom italijanskom društvu a da ne buba datume „velikih“ imena i događaja, to može učiniti upravo kroz književni užitak u magiji zvanoj Ferante.
Feministička slika prijateljstva
Fabula u tetralogiji korespondira sa realnim istorijskim događajima i reflektuje period između „starog“ i „novog“ (koje je debelo prožeto „starim“), a u tom svetu odrastaju glavne protagonistkinje Lila i Elena. Njihovi životi su oblikovani klasnim i patrijarhalnim društvenim odnosima, karakterističnim za Italiju na začetku trasformacije u moderno društvo. Normalizacija nasilja kao legitimnog sredstva preživljavanja, te neraskidivi odnos nasilja i siromaštva, u ovakvom društvu desintetiše sve aktere/ke romana i prožima karaktere protagonistkinja.
Junakinje odrastaju u napuljskom getu sazrevajući u društvu koje se ubrzano transformiše, posmatrajući svet oko sebe i osećajući, intuitivno, sve te promene. Nasilje, mizoginija, klasne prepreke, bliskost ali i kontradikcije prijateljstva, ono su što čini njihovu svakodnevnicu i one se prema tim fenomenima odnose kao prema sastavnom delu života. Koliko se njihovo detinjstvo ne posmatra kroz ružičaste naočari, može se videti iz jedne od deskripcija stvarnosti koju daje glas Elene Greko:
„Ne osećam nostalgiju prema našem detinjstvu, prepuno je nasilja, svašta nam se događalo, u kući i napolju svakoga dana, ali ne sećam se da sam ikada pomislila da je posebno ružan život koji nam je podaren. Život je bio takav i gotovo, rasle smo sa obavezom da ga otežamo drugima pre nego što ga drugi otežaju nama.“
Ferante portretiše sliku izolovanog rejona: marginalizovanog prostora gde dominiraju, prvenstveno, ekonomske poteškoće uokvirene patrijarhalnim konzervativizmom.
Prikaz klasnih i patrijarhalnih odnosa se takođe može posmatrati kroz kompleksnost jezika. Jezik kao politizovan, ekonomski i društveni fenomen oblikuje celokupnu ljudsku interakciju, a klasna dimenzija jezika u tetralogiji se ogleda kroz razliku između dijalekta i službenog književnog italijanskog jezika. U rejonu je dijalekat „iskvarenog“ italijanskog jedino sredstvo komunikacije: Elena tokom odrastanja uviđa ovu distinkciju i doživljava je kao još jednu prepreku na putu ka promeni sopstvene klasne pozicije, ali i kao mogućnost da je upotrebi kao sredstvo izbavljenja.
Ferante pravi čitalački eksperiment, s obzirom da nije tačno utvrđeno gde prestaje njen narativ, a gde počinje glas Elene Greko. Spisateljica portretiše Elenu Greko na kompleksan način i daje joj glas naratorke, te zamagljuje perspektivu tumačenja odnosa i likova. Elenin sud o svim junacima/nakinjama, a posebno o Lili, daje subjektivnu perspektivu i odaje se utisak da se ne poklapa uvek sa tokom radnje u knjizi, što se, posledično, odražava na samo tumačenje njenog lika.
U odnosu dve prijateljice se kao prva i najznačajnija prepreka, a kasnije će se ispostaviti i odrednica svih daljih događaja, pojavljuje upravo Elenina mogućnost daljeg obrazovanja, odnosno njihovo klasno razdvajanje. Ova izrazito bistra, marljiva, ali nesigurna devojčica dobija priliku da nastavi školovanje zahvaljući roditeljskim uviđanjem da to može biti put i njihovog ekonomskog izbavljenja. Sa druge strane, Lila, takođe nesagledive inteligencije i volje za sticanjem znanja, ostaje neiskorišćenog potencijala, zarobljena u radnji svog oca. On, nesposoban da premosti sopstvena tradicionalna i mizogina načela, kasnije vrši pritisak na nju da se uda za bogatog lokalnog preduzetnika. Zahvaljujući obrazovanju, Elena Greko se izdiže iznad svog položaja, menja kulturni i klasni prostor, te ostvaruje svoju ambiciju da postane spisateljica. Krećući se u novoj, njoj do tada nepoznatoj hijerarhijskoj lestvici, menja svoj društveni položaj i putem udaje za eminentnog intelektualca. Ova životna promena je odvaja od Lile, ali nikad suštinski, jer je njihova veza, ipak, neraskidiva.
Elenine pretpostavke da će promena društvenih okolnosti, sticanje intelektualnog dostignuća, ugleda i statusa uticati na porodične i bračne odnose, te uništiti sve ono što je, do tada, imala priliku da iskusi u svojoj matičnoj porodici i vidi u odnosima u rejonu, padaju u vodu kada shvata da se u intelektualnim krugovima više klase perpetuiraju slični mizogini i patrijarhalni obrasci, u drugačijoj formi. Ona postaje zarobljena u nesrećnom braku, sa problemima koje donosi majčinstvo i sa čovekom koji sopstvenu zaljubljeničku idealizaciju nje transformiše u egoistično obesmišljavanje bilo kakve ravnopravnosti, a njenu ambiciju da se bavi književnošću ismeva i sputava.
Takođe, iako je sopstvenim zalaganjem i prilikom koja joj se ukazala uspela da promeni klasni položaj, Elena se nikada u potpunosti nije oslobodila dubokih emotivnih i psiholoških naslaga svoje klasne pozadine, a Ferante to majstorski prikazuje kroz prikaz psihologije junakinje. Elena se bori sa osećanjima inferiornosti, nepripadnosti novom svetu, neprilagođenosti, strahovima i frustracijama… uprkos izmenjenim životnim okolnostima.
Portret Lile Čerulo je vešto i složeno osmišljen: Lila je u svojoj biti problematična, prepuna nedostataka, ali ingeniozna. Njen lik prožima i proganja, ona je istovremeno ideal, ali i razočarenje, kada slama dušu čitataoca/teljke. Ova hirovita i briljantna devojčica, a kasnije žena, odrasta u represivnoj okolini, gde joj je sudbina predodređena; stoga koristi sve raspoložive resurse u borbi za preživljavanje, jer intuitivno shvata da je preživljavanje jedino što joj preostaje. Tragično, sopstvene potencijale zanemaruje zbog prvobitnih nemogućnosti da ih razvija, te svoju inteligenciju upotrebljava na jedini način koji može, pretežno za pragmatično rešavanje egzistencijalnih problema.
Odlučna još od detinjstva, Lila sopstvenu sudbinu posmatra jasno i precizno, a klasne odnose razumeva intuitivno. Siromaštvo je utkano u samu osnovu Lilinog lika, pa jedina mogućnost izlaza predstavlja udaja. Ona biva prinuđena da se uda za nasilnika i mafijaša, što je stravičan poraz za inteligentnu devojčicu koja je bila sposobna da sama nauči da čita i piše. Kao i svi ostali muškarci iz njene okoline, i Lilin muž je posmatra kroz ambivalentnu prizmu: s jedne strane doživljavajući je poput luksuznog, retkog dobra koje mora da pripada samo njemu, s druge strane kroz mržnju zbog njenog otpora da se objektifikuje i ispostavi kao stvar. Neverovatna Lilina privlačnost je upravo posledica nesagledive inteligencije i borbenosti, kao i pokušaja da izađe iz sopstvene Drugosti, te nametnutih slika od strane muškaraca koji ne mogu da prevaziđu konzervativni italijanski pogled na ženu. Nju pak ne mogu da smeste u adekvatnu patrijarhalnu kategoriju.
Delimično, protagonistikinje nadilaze zadate patrijarhalne okvire, ali Ferante pre svega pokazuje da to nije samo stvar ličnih izbora, te da je stvar znatno složenija i suštinski ukorenjena u samoj društvenoj strukturi. Ovo ilustruje i na primeru najintimnijih odnosa. Ni jednoj od junakinja nije dozvoljeno da ljubav i seksualnost dožive i koncipiraju na svoj način, već im je tradicionalnim mizoginim odnosima nametnuto kako da posmatraju te aspekte življenja. Elenino seksualno buđenje se događa sa znatno starijim čovekom i taj događaj predstavlja za nju traumatično iskustvo, dok Lila proživljava silovanje u braku. Ferante upravo ovim primerima pokazuje da ni jedan fragment egzistencije protagonistkinja ne može da se analizira pojedinačno i van društvenog konteksta.
Vesna Vojvodić
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.