Miloš Živanović (1976, Beograd) je objavio:

Prevođen je na poljski, nemački, albanski i makedonski jezik. Sa Milošem smo razgovarali u februaru 2013. godine. Odgovore Miloša Živanovića čitajte u nastavku, a njegovu poeziju možet čitati na sljedećem linku.

 

 

Kako se samoća odražava na pisanje poezije?

Dobra prilika da parafraziram stih Toma Waitsa, ja nikada nisam sam, svoje male prijatelje pušim skroz do filtera.

Ovakvo pitanje se može shvatiti kao da dolazi iz oblasti neke psihologije stvaranja, ili da se odnosi na recepciju dela, ili da se tiče pozicije pesnika u zajednici, društvu.

U prvom slučaju, pitanje mi deluje gotovo suvišno. Samoća je i datost i neophodnost, ona podrazumeva boravak sa samim sobom, preispitivanje, prevrednovanje , testiranje, kao i sazrevanje, sažimanje, postavljanje mere. Ukratko, časovi introspektivnog košmara i očajničke potrage za njegovim dovoljno komunikativnim izrazom.

U drugom slučaju samoća znači nedostatak komunikacije, i konsekventno podrazumeva: delo je neuspelo, umetnički neostvareno; ili postoje neki drugi, treći razlozi zbog kojih delo ima lošu ili nema nikakvu primetnu recepciju.

U trećem slučaju, samoća dolazi kao izbor, ili je nametnuta. Mislim da je najčešće kombinacija i ne umem da odredim šta je tu starije. Sa jedne strane izolacija i samoizolacija deluju kao prirodno i očekivano stanje, a sa druge strane se nameće pitanje komunikacije: kome onda i zašto piše (peva) taj pesnik (pisac). Bez te razmene na liniji autor-tekst-čitalac i obrnuto, literaturi ne ostaje puno smisla.

Pitanje postaje mnogo jednostavnije kada se u drugom i trećem slučaju (posredno i u prvom) uzme u obzir činjenica da dominantni nacionalistički kulturni model u srbiji diktira koja će dela biti promovisana, a koja će uživati u samoći.    

 

Ima li za Vas trauma književni potencijal?

Da, u tolikoj meri da svoje knjige vidim (između ostalog, ali ipak u znatnom stepenu) kao pokušaje definisanja i obračuna sa izvorima traume.  Kao čitalac sam sklon knjigama koje čine to isto, ili bar ja shvatam da te knjige to čine.

Ipak, bez uspele umetničke obrade, potencijal ostaje samo potencijal .  Zapis na zidu ćelije u koncentracionom logoru može da bude duboko dirljiv i sigurno će pobuditi iskreno saosećanje, ali to ga ne čini uspelim umetničkim delom – on je dokument na osnovu koga možda nastaje delo.  

 

Može li vic (humor) biti emancipatorsko mjesto i kakva je uloga humora u poeziji?

Humor vidim kao način uspostavljanja distance, dakle kao sredstvo za ironiju i sarkazam.

Kada autor gradi ili plete neku “celovitu” sliku sveta kojom navodno gospodari, u poeziji ili prozi, humor je to polje u kome će zauzeti distancu prema sopstvenoj tvorevini, nekom opaskom otkriti pukotine, polje u čitaočevoj svesti u kome se ta slika sveta na trenutak lomi u nepovratne krhotine.

U tom smislu je humor najefektniji izraz za očaj. Svakako je to neočekivani, često neprikladni humor.

 

Koliko udjela u Vašem pisanju i življenju imaju muzika i putovanje?

Muzika ima ogromnog udela. Svo vreme dok radim, slušam muziku. Mnogo motiva preuzimam iz muzike – muzika je moja legitimna kulturna baština. Ili, mnogo motiva vezujem za određena muzička dela, ili njihove delove, pokušavam da koristim muziku kao matricu kolektivnog pamćenja. Iako gotovo ne koristim ni rimu ni tradicionalne metre i oblike, poezija je na neki način uvek vezana za muziku, ili nije poezija. Ne mislim ovde, naravno, na nekakvo simbolističko pesništvo ili njegove derivate, niti želim da mistifikujem. Ne mislim ni na slam poeziju, mada je Pinero svakako veliki pesnik. Jednostavno, pesma se ipak “peva”.

Što se tiče putovanja, tu bih naveo dva slučaja.

Prvi slučaj tiče se traume. Putovanje kao poseta mestima i ljudima označenim tim belegom traume.

Putovanje kao komunikacija, kao gledanje u lice žrtve i zločina, kao pronalaženje sebi sličnih, kao početak posla.

U drugom slučaju, putovanje je gledanje sveta iz određenog ugla, uz određeni soundtrack. Takvi “filmovi” mogu da se nižu, grupišu i klasifikuju. Vezani su često za hodanje ili za vožnju automobila, za pločnik ili highway i njihovu simbolku i pakete motiva. 

 

Kako danas misliti antifašizam?Što za poeziju/pjesnika danas znači biti angažiran?

Antifašizam, antifašističko nasleđe, je upravo ta neuralgična tačka, ono što najviše smeta srpskom nacionalizmu (balkanskim nacionalizmima). Otuda je moguće da parlament donosi istorijske istine i rehabilituje fašiste i kolaboracionista. Otuda, 2. svetski rat zaista nije završen. To je tako valjda zato što je antifašizam sveobuhvatni pojam koji podrazumeva i republiku, federalizam, emancipaciju, modernizam, nadnacionalne ideje… Nasuprot tome su centralizovana nacionalna država i njeni prerogativi, narativi o ugroženosti nacije, o potrebi da se zaokruži teritorija, patrijarhalnost i sva pripadajuća sužavanja sveta.

Teško je misliti antifašizam, naprosto jer je veoma nepopularan. Na jednoj od tribina koje je Beton organizovao tema je bila Nova levica. Izvesna mlada teoretičarka je iznela stav da je antifašizam nešto što se mora maknuti iz fokusa, jer ga je kapitalizam uzeo kao jednu od svojih osnova. Zaista je neobičan ovoliki stepen nerazumevanja/nepoznavanja kako savremenih problema u sopstvenoj zajednici, tako i onih “procesa dugog trajanja”.

Termin “angažovano” shvatam samo kao još jednu proizvoljnu etiketu kojom se čitaocu u nekom kratkom opisu sugeriše šta u knjizi može da očekuje te mu se pomaže da odluči hoće li da kupi tu ili neku drugu knjigu. Ne mogu da se setim nijedne dobre knjige koja na neki način ne bi bila angažovana. I ona koja se trudi da ne bude angažovana, time ulazi u angažman.

Dopustite da parafraziram dva mesta iz Brehta, mesta koja sam koristio i u knjigama, jer upravo delim te stavove:

1.

Isključivo zbog sve većeg nereda

U našim gradovima

Nekolicina nas smo ovih godina rešili

Da ne govorimo više o lukama, snegu na krovovima, ženama,

Mirisu zrelih jabuka u podrumu, putenim osećajima,

O svemu onome što čoveka čini potpunim i čovečnim,

Nego da odsad govorimo samo o neredu,

Dakle, da budemo jednostrani, suvi, upleteni u poslove

Politike,

Razumete.

I to bez obzira na „prostore“, ali sa akcentom na „našem prostoru“, koji vidimo kao najzagađeniji. 

I ova Slikovnica za stanovnike gradova nastala je pod parolom: Učini sve i ne očekuj ništa.

 

2.

Umetnička ostvarenost dela je i njegovo najznačajnije političko pitanje.

 

Razgovor vodio: Luka Čuljak