Lidija Dimkovska rođena je 1971. godine u Skopju. Tamo je diplomirala opću i komparativnu književnost, a u Bukureštu je na Filološkom fakultetu obranila doktorat s temom iz rumunjske književnosti. Na istom je fakultetu jedno vrijeme predavala makedonski jezik i književnost. Trenutno živi i radi u Ljubljani. Prevodi sa slovenskog i rumunjskog na makedonski jezik. Objavila je zbirke poezije: Potomci istoka (Рожби од исток, 1992), Vatra od slova (Огнот на буквите, 1994), Izgrizeni nokti (Изгризани нокти, 1998), antologiju mlađe makedonske poezije 20.mladih@mak.poeta (20.млади@мак.поети, 2000), Nobel protiv Nobela (Нобел против Нобел, 2001; slovensko izdanje 2004), Meta-govor na meta-lipi – izbor pjesama na rumunjskom jeziku (Мета-бесење на мета-липа, 2001). Njezine su pjesme prevedene i objavljene u više antologija makedonske poezije (Makedonija, Crna Gora, Rusija, Albanija i Australija) i u antologiji balkanske književnosti izdanoj u Sjedinjenim Državama. Objavila je i roman Skrivena kamera (Скриена камера, 2004).

Razgovarao: Luka Čuljak, u veljači 2013.

odabrana poezije Lidije Dimkovske

Kako se samoća odražava na pisanje poezije? 

Samoća je paradoksalno stanje: ne mogu da živim bez ljudi, a ni potpuno sa njima. Ne mogu da pišem kada je u sobi neko: samoća je egzistencijalna za sami akt pisanja, ali bar u mom slučaju ne i za svakdan. U svakodnevnom životu samoća može postati usamljenost, što mome biću ne odgovara. Čini mi se da sam uvek između ova dva stanja: samoće, koju volim, u kojoj stvaram, čitam, razmišljam, koja mi je nužna za literaturu, i osamljenosti, kada je samoća u mom životu prisutna preko mere i kada mogu postati tužna, nekreativna. Mislim da je idealno imati obitelj, ali i svoju „sopstvenu“ sobu gde možeš zatvoriti vrata i biti sam sa sobom. Biti sama sa sobom, to je ona idealna samoća u kojoj mogu pisati. Ali kad otvorim vrata želim da su naokolo ljudi koje volim, a ne prazne sobe. 

Ima li za Vas trauma književni potencijal?

Svakako. Trauma je radikalno stanje, minus-plus događaj koji obeležava život individue i čak i tada kada mislimo da smo zaboravili na traumu ili je želimo zaboraviti, ona je deo našeg nesvesnog bića. I kada se ne nadaš ona švrkne u reč, stih, rečenicu, postane tema, motiv ili metafora, otvori svoj književni potencijal, a to može da uradi na različne načine. U mojoj literaturi trauma iz djetinjstva – kada su me roditelji kao šestomesečnu bebu ostavili kod bake i dede na selu do moje šeste godine, misleći da će tako biti bolje za mene  potpuno je iznenadno raširila svoj književni potencijal u romanu “Skrivena kamera”. U mojoj poeziji se ova trauma pojavljuje retko, kao eho nekog ranijeg života, isto tako i ostale male ili velike osobne traume. Ali, postoje i nadosobne traume, one koje je doživela istorija u kojoj sam bila ili još nisam bila rođena. Jedna od zadnjih mojih pesmi je “Vanzejski diptih”, poema o kafekuvarici Eichmanna, čoveka koji se potpisao pod najvećim fašističkim zlom u Evropi. Pre nekoliko godina sam boravila kao književna stipendistkinja u LCB Berlinu, a u blizini je bila vanzejska vila u kojoj je Eichmann odlučio da se pobiju svi Jevreji u Evropi. Dugo vremena sam nosila posjetu tom muzeju kao neki kamen u duši, u Berlinu sam započela pisati poemu, nastavila sam je pisati u Ljubljani, a završila sam je nekoliko godina kasnije u Londonu. To je pesma o kolektivnoj traumi koja nas je obeležila zauvek. Iste takve traume su ratovi u bivšoj Jugoslaviji, u novom romanu izbilo je iz mene sve što sam doživela kao traumu dok sam na sigurnom, u Makedoniji, samo na televiziji gledala o onome što se događa primerice u Bosni. Postala je to moja trauma jer je dodirnula moju ličnost. I puno drugih takvih trauma imamo. Mislim da one imaju svoje vreme i svoj prostor, same znaju kada moraju izbiti u naše pisanje, a i zašto. 

Može li vic (humor) biti emancipatorsko mjesto i kakva je uloga humora u poeziji?  

Humor, ironija, pa i ljutnja su emocije koje više oseća čitalac nego sam pisac. Ja kada pišem ne razmišljam o tome. Kada najzad pročitam pesmu koju sam napisala i u njoj naiđem na humor i sama sam ponekad iznenađena, pa i se sama nasmejem. To mi se obično događa kada čitam pesme na glas i kada publika već osjeti humor i počne se tiho smejati, onda i ja mogu da se nasmejem, jednostavno se svi (ja kao autor, pesma kao literatura i publika kao čitalac) nađemo na istoj valnoj dužini.  Humor u poeziji je ona lucidna sastavina koja može učiniti čuda ako nije preterana i ako se pojavljuje retko, kao munja, a ne konceptualno. U teatru vic može imati emancipatorsko mesto, u romanima je isto tako poželjan bar na par strana, a u poeziji je izraz ličnosti onoga koji piše. 

Koliko udjela u Vašem pisanju i življenju imaju muzika i putovanje?

Muzika u mom životu ima puno udjela jer je slušam često, ali nisam ovisna o njoj. Ne slušam muziku na slušalicama, dok putujem ili kad se šetam. Slušam je kod kuće, kada zaćutim potrebu da uvučem u sopstvenu tišinu ljudske glasove koji pevaju ili instrumente koji sviraju ili kada osjećam neku apstraktnu tugu, onaj mal du siècle ili bol koja se ne može definirati sa stvarnim pouzročiteljima, nego je kosmička, otvorena i prema nebu i prema zemlji. Tada mi muzika daje moć i unutarnji mir, čak i kada mi dođe da zaplešem i da uravnotežim svoju energiju u glavi i u telu.  Muzika nema puno udela u mojem pisanju, bar ne svesno, programski ili konceptualno. Više imaju putovanja. Za mene ne postoji putovanje kao bekstvo od života, kao turistički odmor od „kuće“. Jer jednostavno ne mogu ostaviti život „kod kuće“ i ići bez njega gde bilo. Onda to znači da živim svuda gde se nalazim – za dva dana, dva meseca, dve ili dvadeset godina. Sa svih putovanja donesem po nekoliko stihova ili pesama. I dnevničke zapise koji su bili moje gradivo za roman Skrivena kamera, a pomalo i za novi roman Rezervni život (Rezervno življenje). U poeziji nemam konkretnih pesama sa putovanja, ali sa geografskim odrednicama u mojim stihovima povezana su metafizička, egzistencijalna, religiozna i filozofska pitanja. Putovanja ostavljaju pečat na moju poeziju: u obliku refleksije o ličnim ili opštim stvarima, o životu, smrti i svemu između. Putovanje kao fizičko premeštanje u velikom svetskom prostoru je veliko iskustvo od kojega literatura može imati samo koristi, ali ne mislim da su važna samo fizička putovanja. Čovek može da ne izađe iz svog grada, a da proputuje svet u svojim mislima, osećanjima, refleksijama. Svet je u nama i najviše putujemo tada kada putujemo u sebi, jedan u drugome, jedan iz drugoga. Na toj točki putovanje može da ima udela u poeziji. 

Kako danas misliti antifašizam? Što za poeziju/pjesnika danas znači biti angažiran? 

Fašizam je neko vreme po Drugom svetskom ratu bio sakriven i kao nevidljiv, preživeli fašisti su našli utočište u Argentini i drugim zemljama, ali je fašizam još uvek postojao, a u zadnje dve decenije sve više otkriva svoje lice i sve više ga možemo uočiti u oficijelnim vladama i parlamentima, u radikalnoj desničarskoj politici, u organizacijama koje čine mladi ljudi, ali već sa ispranim mozgom, koji tuku strance po metroima i tramvajima. Fašizam je postao ideologija zamotana u celofan, sa lepom demokratskom mačetom, i možemo ga osetiti u svim nacionalističkim govorima, svugde po svetu. Nacionalizam naprosto cveta, a deca se susreću s njim još od malih nogu. Radikalni patriotizam, nacionalno busanje u prsa, prebacivanje krivnje drugima, tuđima, besramno nepoštivanje prava manjina i svega što je drugačije –  sve je to fašizam. Nacionalizam definitivno otuđuje ljude jedne od drugih. I sama sam ponekad meta nacionalizma – upravo sada, kada u Sloveniji desna politika radikalizira svoja načela, dobila sam obaveštenje od Ministarstva za kulturu, obrazovanje, nauku i sport da mi neće produžiti status slobodne pesnikinje jer ne pišem na slovenačkom. Šest godina to nije bio problem, ali je sadašnja garnitura odlučila da izbriše one koji nisu „pravi“ Slovenci, čak iako ja imam slovenačko državljanstvo. Ne mislim da ću početi pisati tematski protiv vlade, ministra itd. Mislim da je angažiranost poezije autentična ako nastane kao suštinska potreba unutrašnjeg bića, kada je egzistencijalna i više povezana sa nesvesnim nego sa svesnim delom naše duše. Niko, pa ni pesnik sam ne može narediti sebi da piše drugačije nego onako kako sam osjeća i misli. Ako shvatimo-doživimo poeziju koju je neko napisao kao angažovanu poeziju, onda je to to. I kada pišemo o svakdanim stvarima u kojima se ogledava stvarnost mi možemo biti angažovani. Ja ionako nisam pesnikinja koju zanima više priroda nego život takav kao što jeste, ili kao što nije.