TEKST

GORDANA STOJAKOVIĆ: Ekonomija nege i brige izgradila je zemlju

 

“AFŽ je stvoren još tokom Drugog svetskog rata kada se veliki broj žena koje su aktivno učestvovale u Narodnooslobodilačkoj borbi, u kojoj je veliki deo njih dao svoj život za stvaranje boljeg sveta i boljeg, pravednijeg društva, organizovao i tokom i nakon rata praktično osvojio jedan prostor delovanja u javnoj sferi. To nije bio samo politički, nego prostor delovanja uopšte…”

Gordana Stojaković / Foto: SkriptaTV

Gordana Stojaković: Moje istraživanje o AFŽ-u podrazumeva istraživanje strukture organizacije kroz horizontalno i vertikalno povezivanje, odnosa prema drugim organizacijama, do koje mere se radilo o subordinaciji organizacije Centralnom komitetu, dakle kako su žene na lokalu dobijale sve zadatke koje su obavljale, ko su bile liderke organizacije i šta se zaista dešavalo u svakodnevnom životu, po selima i gradovima. U svemu tome, AFŽ štampa je predstavljala najvažniji kanal prenošenja političkih poruka. Istraživala sam fenomen prenošenja političkih stavova u pogledu preobražaja položaja i uloge žena u socijalističkoj Jugoslaviji (1945.―1953.) sa akcentom na situaciju u Vojvodini, kao i zastupljenost narativa o ženama (radnica, udarnica, politički aktivna žena, majka, supruga…) u odabranoj AFŽ štampi kroz značenje i važnost tema u odnosu na društveni kontekst. Radi se temi koja je potpuno izbačena iz zvanične istorije što je posledica savremenog istorijskog revizionizma. Moje uverenje je da je u sistemu koji teži da okleveta socijalizam naročito nepodesan onaj deo koji najviše govori o svakodnevnom životu. Kako se mi sećamo socijalizma? Uglavnom kroz predstave svakodnevnog života, a tu odjednom izniču sećanja na sigurnost (ličnu i u odnosu na radnu sferu), besplatno obrazovanje, kvalitetno i zagarantovano zdravstvo, pravo na porođajno odsustvo i dostupne vrtiće, jednake šanse za svu decu koja žele da se obrazuju…

I.M: Šta je Antifašistički front žena (AFŽ), koja je uloga ove fronte nakon i za vrijeme narodnooslobodilačke borbe?

G.S: AFŽ je stvoren još tokom Drugog svetskog rata kada se veliki broj žena koje su aktivno učestvovale u Narodnooslobodilačkoj borbi, u kojoj je veliki deo njih dao svoj život za stvaranje boljeg sveta i boljeg, pravednijeg društva, organizovao i tokom i nakon rata praktično osvojio jedan prostor delovanja u javnoj sferi. To nije bio samo politički, nego prostor delovanja uopšte, one su se, u nekim delovima socijalističke Jugoslavije, a ja sam se bavila situacijom u Vojvodini, izborile da izađu iz onog skučenog prostora koji je njima do tada bio dodeljen. Za razliku od drugih organizacija (npr. SKOJ), AFŽ (1) nikada nije bila samostalna organizacija, međutim odmah posle oslobođenja, u onoj situaciji kada se Jugoslavija našla u teškom i političkom i ekonomskom trenutku i kad je trebalo preživeti i obnoviti zemlju, upravo su žene bile ta snaga obnove i u tih nekoliko ključnih posleratnih godina, kada politička oligarhija još nije bila utvrđena, AFŽ je zaista predstavljao organizaciju koja je vodila računa o uspostavi novog života za žene u socijalističkom društvu koje se gradilo.

I.M: Revolucija i promjena proizvodnih odnosa zahtijeva i promjenu odnosa prema reproduktivnom radu. Tu AFŽ igra ključnu ulogu kao spona između države, ideologije i terena?

G.S: Naravno, AFŽ je, po definiciji, bio partijska forma rada među ženama čije su liderke sve bile članice KPJ, ali gro članica na nižim nivoima, od kojih je praktično zavisila aktivnost u selima i gradovima, nisu bile članice Partije. U prvim posleratnim godinama težište rada je bilo na obnovi i izgradnji za koju je bilo potrebno jako puno ruku, a ženske ruke su bile nezamenjive. Radi se o jednoj ogromnoj količini (milonima) radnih sati koje su one ugradile u temelje nove države, a AFŽ je imao zadatak da obiđe svaku kuću i da ubedi sve drugarice da su njihove ruke potrebne u novim fabrikama koje su se tada gradile, kao i na poljima i u seljačkim zadrugama; organizovao je i kurseve da bi se žene osposobile za nova zanimanja i tako bio jedna nezaobilazna stepenica na putu ka ulasku žena u privredu.

Komunistička partija bi na kongresu odredila smernice rada svih organizacija, pa i AFŽ-a, no AFŽ je na nižim nivoima često organizovao svoje delovanje u skladu sa stvarnim svakodnevnim potrebama reprodukcije života na lokalu i na tom nivou je njihovo rad bio naročito vidljiv jer su konkretne prilike zahtevale od ženskog fronta da rešava situacije koje Partija nije mogla da predvidi, situacije koje je sam život pred njih postavljao. To se dešavalo u NOB-u i prvim posleratnim godinama. Ipak, još od NOB-a se mogu naći činjenice o sumnji partijskih čelnika u to da li treba da postoji posebna organizacija žena. Jovan Veselinov-Žarko, visoko pozicioniran član KPJ iz Vojvodine, zapisao je da su lokalni odbori AFŽ-a na terenu čvršće povezani sa višim odborima nego sa odgovarajućom partijskom strukturom.

Mitra Mitrović je uticala na opstanak AFŽ-a, obrazlažući da je ženama potrebna posebna organizacija za koju bi se vezale i organizovale da prevaziđu zaostalost i vekovnu opresiju patrijarhata. Kontrola KPJ je obezbeđena preko liderskih pozicija na kojima su bile komunistkinje, članice CK KPJ (KPS) koje se nisu pobunile protiv političke odluke KPJ da se ukine AFŽ.

I.M: Kakve su te nove uloge i novi odnosi u koje žene ulaze?

G.S: Kada govorim o novim profesijama u koje su žene u Jugoslaviji ulazile nakon rata, često možete da čujete kritiku da je to bajka, da je i u kapitalističkim zemljama jednako tako korišćena ženska radna snaga, međutim, u Jugoslaviji to nije bila bajka. Kad čitate kritičare socijalizma, najveće kritike ćete naći u onom delu koji se odnosi na agrarnu reformu i na formiranje zemljoradničkih zadruga. Međutim, ako razmotrimo agrarnu reformu kroz položaj žena, možemo utvrditi i drugačije parametre. Prve zemljoradničke zadruge su formirale žene jer je kolektivizacija rada i zemlje bio jedini način da prežive u trenutku kada izlaze iz užasnog rata gde su ostale bez muških ruku, sa puno dece, pa je tako prva zemljoradnička zadruga u Vojvodini, istina vrlo kratko vreme, i nazvana AFŽ.

Vojvođanska AFŽ štampa je detaljno dokumentovala prilike tog vremena pa možemo da vidimo kako su se u tim prvim posleratnim godinama prvo siromasi udruživali, uz veliki otpor klera i bogatih seljaka, međutim, upravo se kroz ovo udruživanje menjao položaj žena koji je bio mnogo bolji od položaja žena na privatnim gazdinstvima gde su one bile samo reproduktivna i radna snaga. Žene u seljačkim radnim zadrugama birane su u tela odlučivanja, imale su sopstvene prihode, mogle su da odlučuju o obdaništima, išle su da se obrazuju, što im je omogućilo da uvode nove načine proizvodnje pa su tako postale jako dobre radnice i vrlo bitne u svojim seljačkim zadrugama.Žene su bile, dakle, nezaobilazan faktor razvoja i morale su da se uključe i u privredni i politički život, ali, budući da su najsposobnije u fertilnom periodu, bilo je sasvim jasno da se mora naći načina da se premosti promena u porodičnom životu i odnosima jednom kada žene izađu iz kuće. Država je morala da reaguje i da isprati izlazak žena u javnu sferu pre svega donošenjem političke odluke da žene ulaze u privredu, a potom i donošenjem uredbi da će svako preduzeće, svaka fabrika ili zemljoradnička zadruga koja ima određeni broj dece, morati u svom sastavu da ima jaslice ili obdanište.

Tako da država praktično preuzima brigu, ali najveći deo sprovedbe i organizacije tih zahteva i poslova izvršavao je AFŽ.AFŽ štampa je donosila respektabilan broj priča da žene koje dolaze iz situacija potpune nevidljivosti uspešno ulaze u privredu: domaćice koje su samo znale da kuvaju i peglaju, pa do toga da su to bile devojke sa salaša koje nisu imale mnogo znanja o bilo čemu, koje su se kvalifikovale i ušle u novosazidane i novoformirane fabrike i tu postale jako cenjene i nagrađivane udarnice. AFŽ štampa donosi reportaže (sa fotografijama) velikom broju žena čije životne i radne priče počinju za vreme Kraljevine Jugoslavije gde su one neko ko je na dnu društvene lestvice, neko ko nema nikakve budućnosti, čija je egzistencija vrlo neizvesna i zatim u jednom novom sistemu one dobijaju šanse koje veliki broj žena i koristi, postajući rukovotkinje pogona, trenerice mladih radnica i cenjene udarnice. To nije bio proces čarobnog štapića, već rad hiljade žena koje su kroz svoju organizaciju AFŽ organizovale tečajeve za nova zanimanja, otvarale obdaništa, gradile nove fabrike i domove kulture i na kraju čekale u redu za snabdevanje umesto žena koje rade, jer posle podne niste mogli ništa nabaviti zato što je snabdevanje bilo racionalizovano.

I.M: AFŽ u biti uspostavlja te nove odnose na lokalu?

G.S: Jeste, članice AFŽ-a uložile su mnogo neplaćenog rada na podučavanje žena kako da organizuju prvo svoje lokalne organizacije AFŽ-a, zatim obdaništa, tečajeve za negovateljice u tim obdaništima, pravile opremu za decu, šile pelene, odeću, obuću i tako snabdevale obdaništa za koja su bile odgovorne. To su sve bili zadaci lokalnih organizacija AFŽ-a, od gradskih, reonskih, mesnih koje su na svojoj teritoriji imale određeni broj institucija za koje su bile zadužene.

Tu se ne radi samo o obdaništima, nego i o nečemu što se zvalo patronati, a to je izraz koji je bio preuzet iz građanskog feminističkog pokreta, a što je podrazumevalo brigu o deci bez roditelja koja su bila smeštena u domovima, pa i o starima, ranjenicima, ljudima koji su bili bez porodice, uopšte veliki broj onih ranjivih kategorija društva za koje država nije mogla u tom trenutku da nađe odgovor, za njih je bio zadužen AFŽ. Veliki broj takvih ustanova nalazio se u Vojvodini. Dakle, jedan broj žena radio je u fabrikama, a drugi deo žena je bio u nečemu što sam u svom radu nazvala ekonomijom nege i brige jer su to besplatni radni sati koje su žene utrošile kako bi podigle zemlju na noge i uspostavile novi život. Čitajući zapisnike Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine, nalazimo podatke za šta je sve organizacija AFŽ-a bila zadužena, popis objekata i delovanja u njima, kao i popis zemljišta u gradovima i selima na kojem su organizovale baštu i tu uzgajale sve ono što je potrebno za ishranu institucija o kojima su brinule.

I.M: Vaše bi se istraživanje štampe AFŽ-a moglo razumjeti i kao analiza metode razmene informacija odozgo prema dole i obratno.

G.S: To je jako intersantno. Dakle, AFŽ štampa je bila najvažniji kanal prenošenja političkih, ideoloških poruka i kreiranja i reprezentovanja stvarnosti, ali nadasve kreiranja novih ženskih uloga. Imate prvi nivo političkih tekstova u užem smislu, tekstova koje su pisale liderke AFŽ-a u kojima one govore o tome šta su politički prioriteti i obrazlažu te prioritete. To su bili politički govori sa kongresa i neka vrsta političkih temata, međutim, pokrajinske liderke AFŽ-a Vojvodine, koje su takođe visokopozicionirane u Komunističkoj partiji i pokrajinskoj KP, nemaju potrebu da ponavljaju politički govor liderki kao što su Cana Babović ili Vida Tomšić, nego one sada, sagledavajući situaciju u Vojvodini, na neki način prerađuju te tekstove i prilagođavaju ih, praktično prevode na situaciju na terenu. Drugim rečima, ako je cilj postići to da nema više nepismenih u Vojvodini, onda se prebrojava koliko žena je nepismeno po gradovima i srezovima i zadaju se zadaci tačno određenim organizacijama AFŽ-a koje onda imaju zadatak da taj prioritet zaista provedu u delo.

I.M: Na neki način one su prevodile idejnu na operativnu razinu.

G.S: Tačno, dakle, kako informacija putuje sa saveznog na pokrajinski nivo, tako se polako spušta politički govor koji je prilično uopšten i može da se primeni na sve delove Jugoslavije, i prilagođava konkretnoj situaciji, npr. u Vojvodini. Potom, AFŽ štampa ima zadatak da prezentuje šta se na osnovu onoga što su proklamovani zadaci zaista u stvarnom životu radilo. Kako bi se to ostvarilo, bilo je potrebno organizovati mrežu dopisnica koje će iz raznih delova zemlje pisati šta se u svakodnevnom životu dešava.

Dopisničke mreže formirane su onako kako je to situacija na terenu dozvoljavala, dakle to su one devojke i žene, domaćice, radnice, učiteljice po mestima i gradovima koje su umele da pišu i koje uglavnom nisu bile u Komunističkoj partiji. Te žene su svakako trebale da reprezentuju situaciju koja mora da prati glavne tokove političkih akcija, ali kada one pišu o tome šta se zaista dešava, onda se iz tih priča mnogo bolje može iščitati stvarni život i napredak nego što je to moguće na nivou ideje i politike. Lična svedočanstva koja možemo naći u toj štampi su u stvari najbolji dokument vremena. Hajde sve, kuvanje i odgoj dece i zemljoradnja, rad u fabrici, ali politički kurs – kuku lele. Štampa tako donosi priču o Anici Bešević, članici AFŽ-a iz jednog sremskog sela, koja je iz kujne izabrana da ide na politički kurs da joj se objasni zašto je za nju ( i sve druge) žene i – što je jako važno – za njihovu decu (naj)bolji socijalizam. Intervju sa Anicom je toliko dobar tekst u kojem se ona žali da nikada nije iz kujne izašla, niko je nikad ništa nije pitao, kako će ona sad na politički kurs?! Šta će ona da radi tamo? Kad je otišla na kurs, shvatila je da tamo sede iste žene kao što je i ona i da su predavačice žene koje je ona smela da pita sve što joj nije jasno, a toga je baš bilo. Sve to Anica objašnjava pa dodaje šta je tačno naučila na kursevima.

Žene su ženama prenosile poruke, čitanje AFŽ štampe je bila obavezna organizovana aktivnost koja je imala rukovotkinju za čitanje tekstova i sve što je nejasno tu se odmah i objasni. To je bila žena, rukovotkinja kursa ili čitalačkog časa kojoj su one smele da kažu da im nije jasno. A organizovani su kursevi i za rukovotkinje gde su se kvalifikovale istaknute članice AFŽ-a. U zapisnicima Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine mogu se naći i teme političkih kurseva gde su važna pitanja bila, recimo: nacionalno pitanje, agrarna reforma, pravila seljačkih radnih zadruga, struktura AFŽ-a, novo zakonodavstvo i ženska prava i dr. One koje su prvi put ušle u novinarsku profesiju, često nisu potpisivale svoje tekstove, pisale su o istim takvim ženama koje su bile seljanke iz seljačkih radnih zadruga, radnice u fabrikama, a meni su najinteresantnije priče iz seljačkih radnih zadruga o ženama koje su bile u poznim godinama, žene od šezdeset, sedamdeset godina. Veliki broj reportaža svedoči o njihovom uspehu u poslu kojim se bave i to je za mene bio znak da su sva iskustva bila važna i da su žene svih starosnih dobi, obrazovanja i nacionalnih pripadnosti bile podjednako važne. Kroz istraživanje AFŽ štampe zaista sam mogla da zaključim da je projekat emancipacije bio veoma značajan i sveobuhvatan i u nekom obimu stigao, makar u Vojvodini, u svaku kuću i da se zaista radi o koraku od sedam milja koje su žene napravile u tim prvim godinama socijalističke Jugoslavije.

I.M: Kažete da je djelovanjem AFŽ-a emancipacija ušla u svaku kuću, ali u kojoj mjeri se radilo o nečemu što možemo nazvati moranjem emancipacije, prisilom?

Kada se govori o izlasku žena u javnu sferu, onda poruke nisu mogle samo da se upućuju ženama, nego je podjednako važno da one budu upućene i ženama i muškarcima. Dakle, ta vrsta podrške ženama je morala da bude vrlo snažna zato što u nekim delovima zemlje žene praktično nisu ni izlazile iz kuće, naročito kad pogledamo Kosovsko-Metohijsku oblast (to je bio naziv oblasti odmah posle rata) i liderke AFŽ-a i komunstkinje (i komunisti) su zapravo morali da rade na menjanju svesti, menjanju pogleda na položaj žena, bilo je potrebno da se potpuno promeni svest i muškaraca i žena, jer jedno bez drugog ne ide. Tu do izražaja dolaze i druge vrste pomoći, nije bilo moguće da muškarac zabrani ženi da ode na sastanak AFŽ-a. Tada se to nazivalo nazadnim odnosom prema ženama i takav obrazac ponašanja se žigosao od političkog vrha do radnih organizacija. Neda Božinović (2) je govorila da su sastanci AFŽ-a bili prostor u kome su žene prvi put mogle otvoreno da govore o tome da ih muževi biju i jako je zanimljivo kako su neke organizacije to tada rešavale. Prvo se ženama objasni da je to nedopustiva situacija, da je novi socijalistički čovek jedna sasvim nova moralna struktura koja ne dozvoljava takve stvari i da su žene i muškarci ravnopravni i nedopustivo je da neko bude jači. Potom bi drugarice iz AFŽ-a odredile žustrije drugarice da odu da razgovaraju sa tim drugom koji je, eto, još uvek koristio te nazadne metode. Ukoliko drug ne bi ozbiljno shvatao to upozorenje, onda bi one otišle u njegov radni kolektiv, a najgora situacija bi bila ukoliko bi taj drug bio član KPJ, onda bi posledice bile vrlo ozbiljne po tog druga. Razumljivo je da je “žigosanje” ovih pojava popustilo sa slabljenjem AFŽ-a.

I.M: Taj ogromni rad koji su žene tih prvih godina socijalističke Jugoslavije uložile u obnovu života bio je na neki način valoriziran, da li je bio plaćen, da li je AFŽ imao profesionalnu službu?

G.S: AFŽ rad nije bio plaćen kao nadnica, ali recimo, žene su dobijale na upravljanje i brigu mnoge rekvirirane objekte, opremale ih i tamo smeštale i čuvale decu i ostale nezbrinute članove društva. Međutim, taj sav rad je trebalo i sistematizovati, tako da se od 1947. godine uvodi profesionalizam u AFŽ, dakle upošljavaju se profesionalne članice jer je trebalo imati pregled svih aktivnosti kako bi se savladali svi zadaci, a to nije moglo da se radi na dobrovoljnoj bazi, dakle postojala je masa plaćenih funkcionerki koje su radile unutar organizacije. Ne radi se o komunistkinjama koje su bile na čelu organizacije, već o ženama koje su od najnižih pa do najviših organizacija koordinovale sve aktivnosti AFŽ-a, mada je među njima kasnije regrutovano novo članstvo KPJ. Organizacija uspostavlja sistem statistike koji je bio vrlo komplikovan i koji je trebao poslužiti za koordinaciju delovanja u jednom striktno organizovanom sistemu horizontalnog i vertikalnog povezivanja same fronte. Bilo je propisano koja organizacija unutar sistema vodi koju vrstu statistike, a ta statistika je bila takva da se praktično popisivao čitav život koji se dešavao u svakom selu, mestu, reonu grada. Popisivalo se koliko je žena učestvovalo na analfabetskim tečajevima, koliko je bilo predavanja iz higijene, o pravilnoj nezi dece, koliko je bilo edukacija na temu uzgoja pirinča u Vojvodini, uzgoja svilene bube, borbe protiv gubara, koliko je žena učestvovalo na političkim konferencijama, učilo o tome šta je socijalizam, šta su pravila seljačke radne zadruge, učile o svojim pravima u socijalističkoj Jugoslaviji, koliko je bilo žena koje su obilazile dečije domove, porodilišta, koliko je žena učestvovlalo na izgradnji dečijih igrališta, ambulanti, domova zdravlja, koliko je dece u kom mestu išlo u školu, kakvi su đaci, da li neko sa njima radi itd. Znači, o svemu što su radile na terenu, one su vodile statistiku i onda bi odbor na lokalu slao tu statistiku višem odboru. Te statistike su slate u određenom rasporedu tako da su se one sabirale i na taj način su organizacije koje su bile na pokrajinskom, republičkom ili saveznom nivou imale jako dobar pregled šta se dešavalo na terenu. Recimo, u određenom mestu vi imate žena koje su fabričke radnice, tu treba da se organizuje obdanište, AFŽ organizuje obdanište, imate broj dece koja idu u školu, njihov rad se prati. Imate situaciju da su žene bolesne i da ne mogu da vode računa o svojoj deci i onda AFŽ reaguje tako što manju decu smesti u neki od domova, a stariju ostavi u porodici, ali toj porodici daje pomoć. Dakle, za svaku životnu situaciju AFŽ je imao određeni aktiv i sve su se potrebe mogle pratiti putem ove temeljne statistike sa terena.

I.M: Da li možemo AFŽ zbog njegove brojnosti i načina konstituiranja kroz zajedničku borbu, u neku ruku razumjeti kao eksperiment unutar kojeg žene konačno odlučuju kako će odgajati djecu i kako će se brinuti o starijima, dakle uređenje reproduktivnog rada rukovodile su one koji taj rad i obavljaju?

G.S: U nekoj mjeri i u određenom periodu. Sistem kolektivizacije imao je svoju svrhu da stvori novog socijalističkog čoveka koji se stvarao na svakom mestu, od malena, kao i od ljudi koji su već bili formirani. Novi proizvodni odnosi sa sobom su doneli i opšti projekt ravnopravnosti, a u posleratnom periodu ogroman broj žena su bile i majke, što svojoj, što deci koja su izgubila roditelje i ti novi odnosi su se uspostavljali od obdaništa, gde je tačno propisano kako se deca hrane ali i politički obrazuju, tj. stvarao se novi način života unutar kolektivnog projekta koji nije bio samo ženski, ali su žene organizirale veliku većinu tog stvaranja u svakodnevnom životu. Od 1950. AFŽ, političkom odlukom, počinje da se gasi, a država je i dalje finansirala jedan deo društvenog standarda, ali je veliki deo troškova pao na porodice. Između ostalog to je zbog toga što nakon pedesete i uspostave samoupravnog sistema, gde su proizvodni pogoni i preduzeća morali da pokažu pozitivan ekonomski rezultat, projekat do tada ustanovljenog društvenog standarda postao skup. U tom periodu nije više bilo potrebe za tolikim brojem radne snage, naročito one manje kvalifikovane koju su većinom činile žene. Uredba o visokim dečjim dodacima i ukidanje jednog broja obdaništa i jaslica proizvelo je situaciju da se jedan broj žena vrati u kuće. U isto vreme moglo se i očekivati da će se iz tih dečijih dodataka finansirati i deo troškova koje su se pre centralno finansirale a ticale su se društvenog standarda (obdaništa, domovi za učenike…).

I.M: Žene su jednim dijelom izgubile ravnopravno mjesto u proizvodnji, a dobile nadnice za kućanski rad?

G.S: Zahtev za nadnicama za kućanski rad je tema dvadesetih godina u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) kada je Ženska stranka (3) otvoreno tražila da se kućni rad plati kao svaki drugi proizvodni rad. Međutim, u socijalizmu je kućni rad žena ocenjen kao “najveća prepreka njenom oslobađanju” (4) ali i kao rad koji troši mentalnu i fizičku snagu žena, pa se tako, nakon pedesete, AFŽ, zajedno sa sindikatima, bavila istraživanjima o dvostrukoj opterećenosti žena. Ta istraživanja tačno obračunavaju koliko žena mora da radi kod kuće u slučaju da nema decu, ako ima jedno, dvoje ili više dece i na osnovu njih je zaključeno da je to razlog koji iscrpljuje njene snage i da zbog toga ona ne može da učestvuje punim kapacitetom u političkom životu zemlje. Stoga su one zahtevale da porodica mora da se okruži svim tehničkim sredstvima koja će pomoći ženi za rad u kući, međutim, žene radnice su zahtevale i da se oforme uslužne radnje u koje će se ove delatnosti prebaciti kao što su radnički restorani iz kojih bi one mogle da nose jeftinu i kvalitetnu hranu kući. I jedno vreme je to tako i bilo, ja se sećam da smo se i mi tako hranili. Tu je postojala opasnost da se u takvim uslužnim radnjama onda javlja problem koncentracije slabo plaćene ženske radne snage, međutim, radničke menze i restorani su zaista funkcionisali jedno vreme. Potom, traženo je da se prehrambena industrija prilagodi tako da je moguće kupiti polugotove proizvode. Kada se gradio Novi Beograd, na primer (opet svedoči Neda Božinović), industrija nameštaja nije išla u korak sa novim tipom stana, pa su žene zahtevale da se industrija prilagodi novom načinu gradnje i života. Koliki je domet ovih ženskih zahteva na nivou Centralnog komiteta u to vreme, to je drugo pitanje, ali moj zaključak je bio da su one na nivou na kojem su mogle da odlučuju razgovarale o svim onim stvarima koje su se ticale svakodnevnog života najvećeg broja žena.

I.M: Što smo izgubili 1953. godine i ukidanjem AFŽ-a?

Kad je počelo demontiranje AFŽ-a, prvo što se uradilo bilo je ukidanje profesionalnih funkcija, tada više nije bilo statistike, tada liderke AFŽ-a nisu imale pregled šta se dešava u svakodnevnom životu, a organizacija koja se zasnivala na prepoznavanju i rešavanju problema koji se ticao svakodnevnog života velikog broja žena, bez informacije sa terena, polako puca. A bilo je i drugih opstrukcija npr. uvođenje novih ženskih organizacija tipa “majka i dete”.

Neda Božinović koje je bila funkcionerka u KPJ i borkinja, a kasnije sudija Ustavnog suda RS, uvek se kretala u narodu i kada je otišla u neko selo u Bosni nakon ukidanja AFŽ-a, kaže da je to bio haos, da su žene bile toliko besne i žalosne kada je AFŽ ukinut, i rekle joj, “ukinuli ste nam afižu, naši muškarci svugde mogu da idu, i u lov i u kafanu, a to je bilo jedino mesto na koje smo mi mogle da idemo i gde oni nisu smeli da nam zabrane. I to ste nam ukinuli!”

Kada sam pitala Nedu zašto je, po njoj, došlo do ukidanja AFŽ-a, ona mi je odgovorilia da je posle dugog razmišljanja zaključila da je opet na kraju prevagnuo patrijarhat u kojem je bilo jako teško prihvatiti ženu kao ravnopravnog čoveka. No, isto tako, promena ekonomskog sistema donela je novi kvalitet života koji je u jednom delu bio na štetu žena. Do 1949. je odgoj dece bio kolektiviziran, briga o životu je bila kolektivna stvar, deo opšteg plana i svi su bili jednaki, a od pedesetih godina veliki deo te brige postaje privatna stvar svake porodice, mada je država i dalje delom podržavala ove i druge institucije društvenog standarda.Kad se na kraju raspao AFŽ, tu je bila haotična situacija pa je i vrh KPJ morao da interveniše jer je raspad bio neočekivano veći problem od onoga što su oni misli da će biti. Aktivnosti AFŽ-a su trebale da se skoncentrišu unutar organizacije Narodnog fronta, kasnije Socijalističkog saveza. Kada se ispostavilo da to ne funkcioniše dobro, onda je neko zavapio kako je to moguće da, dok je AFŽ to radio sve je funkcionisalo, a sad ništa ne ide, no nisu uzeli u obzir da su izgubili korak sa svakodnevnim problemima žena i reprodukcije života koje je samo jedna organizacija po principu ženske fronte mogla da savlada.

I.M: Kada govorimo o AFŽ-u, moramo promotriti regionalne razlike i genezu ženskih prava na području Jugoslavije?

G.S: Regionalne razlike u pojedinačnim pravima odigrale su bitnu ulogu u brzini i učinku emancipacije. Kada je stvorena Kraljevina SHS, bilo je šest pravnih područja. Svako područje je nasledilo onu pravnu regulativu koje je imalo i pre stvaranja Kraljevine. U toj raspodeli Vojvodina je jako dobro prošla zato što je mađarski Građanski zakonik potpuno podržavao pravnu sposobnost žena, a prethodno austrijski Građanski zakon je dozvoljavao žensko nasleđivanje, tako da su vojvođanske Srpkinje, za razliku od onih južno od Save i Dunava, mogle da se bore za nasleđe čak i u sudskim sporovima i imale mogućnost da raspolažu nasleđenom imovinom, i to su one koristile. To se vidi po tome koliko su bogate bile ženske organizacije u Vojvodini pre Prvog svetskog rata i koliko su sredstava ostavljale žene za školovanje drugih žena. Nepismene žene su počev od 18. veka ostavljale sredstva za visoko obrazovanje drugih žena. Hoću da kažem da je ideja emancipacije pala na plodno tlo u Vojvodini dok je u Kosovsko-Metohijskoj oblasti za veći deo žena to uglavnom bila samo reč.

I.M: Kako su ta prava evoluirala u revoluciji i nakon nje?

G.S: U AFŽ štampi čitamo mnoge situacije žena koje govore o svom ličnom životu, da su bile partizanke i da su se u ratu opismenile i stekle osnovna politička znanja, da su kasnije u AFŽ-u i radnim kolektivima sticale neka nova znanja i postale osobe koje su bile sasvim drukčije od onoga što bi verovatno bile u Kraljevini Jugoslaviji. Žene su u Narodnooslobodilačkoj borbi položile velike žrtve kako bi stvorile svet koji bi bio bolji za njih i njihovu decu, u borbi su tako konstituirale odredbe koje su kasnije upisane u Ustav FNRJ i zakone koji su garantovali ravnopravnost. U Ustavu FNRJ iz 1946., član 24, izričito stoji da su žene ravnopravne sa muškarcima i da za isti rad žene imaju iste plate, odnosno nadnice i da država brine o zaštiti majke i dece. To nije bio slučaj u drugim zemljama Zapada, gde su žene takođe za vreme Drugog svetskog rata bile radna snaga. Nakon donošenja člana 24. Ustava FNRJ, usledio je sistem zakona koji je zaista utemeljio sva ta prava na ličnom, porodičnom i političkom planu. To je bio važan argument kojim se agitovalo za veće učešće žena u političkom i privrednom životu zemlje. Žene su u prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije krenule ka poziciji interesne grupe gde su se sa jedne strane suočile sa situacijom gde treba da formulišu svoje interese i da se za njih bore, a sa druge strane su postale interesna sfera jer je bilo jasno da se obnova i izgradnja zemlje, a i stvaranje jednog novog socijalističkog društva, ne može desiti bez ozbiljnog aktivnog učešća žena i tu je AFŽ odrigrao nesporno važnu ulogu. Žene su se u socijalizmu izborile i dobile prostor da unutar nove ideologije aktivno učestvuju u stvaranju novog odnosa među polovima, da uspostavljaju ravnopravnost, a AFŽ je organizovao mehanizme koji su mogli da uključe većinu žena (bar u Vojvodini) u ovaj projekt iako najveći deo, zapravo, nije bio politički angažovan u pokrajinskim i republičkim i naravno saveznim telima odlučivanja.

I.M: AFŽ je imao za cilj da premosti razliku između zakona i primjene prava?

G.S: Odmah posle oslobođenja je bilo jasno, i sve liderke AFŽ-a su o tome govorile, da treba imati mehanizme da bi se prevazišlo ono što je Vida Tomšić nazvala uronjenost u ropsko, jer je veliki broj žena upravo bio uronjen u ovakav odnos i bilo je potrebno strašno puno napora da se izdignu iz toga. One su te zaključke izvodile zato što su bile kroz organizaciju jako dobro obaveštene o stanju na terenu. , Kada su, recimo,uvidele da je broj abortusa jako veliki i da je bilo mnogo napuštanja vanbračne dece, onda su u AFŽ-u shvatili da mora da se formira sekcija koja će edukovati žene šta su njihova prava i sprovesti u praksu zakon kojim je utvrđeno da vanbračna i bračna deca imaju ista prava i da imamo drugačiju situaciju od one u buržoaskom, kapitalističkom društvu, one su radile na prenošenju tih prava na lokal. Vojka Demajo, koja je bila sutkinja Ustavnog suda RS i članica AFŽ-a, zahtevala je da svaka organizacija AFŽ-a na gradskom nivou ima sekciju koja će se samo time baviti, jer žene koje ne znaju svoja prava, ne mogu ni da ih koriste. To su bila i bračna prava, prava pri razvodu, prava svojine udovica i prava zajedničke stečene svojine i mnoga druga prava o kojima žena pre revolucije nije mogla ni da sanja.

I.M: Kada se danas tematiziraju ženska prava, često se ne prepoznaje razlika između izborenih prava i dodjeljenih, od neke treće strane implementiranih “rodnih sljepila” ili političke korektnosti.

G.S: Zakonom zagarantovana prava su sve prava koja su naše prethodnice izborile, a mi danas gubimo i nemamo svest kako je to teška borba bila. Ta je borba započela još sredinom devetnaestog veka i generacije žena su se zaista očajnički borile, a najveća borba odigrala se tokom Drugog svetskog rata u borbi koja je odnela hiljade života i donela na kraju Ustav iz 1946. za koji su pale ogromne žrtve, a mi, ne znajući za tu borbu, jako lako gubimo ono što je nekad izboreno. Sa takvim zaboravom mlađe generacije misle da će sada nama EU da pokloni neka prava i da nam uvede, prelije iz “razvijenih demokratija”, ne znajući da mi imamo jedno jako važno nasleđe.

I.M: Danas je često prisutna i priča o feminizmu koji se ne referira na društvene i proizvodne odnose, već promovira žensko oslobođenje kao rad na našim osobnim ljudskim kapitalima koji ovise o tome koliko mi individualno ulažemo u sebe. kakve su posljedice ovako smjernog pothvata sužavanja feminizma na individualni projekt “uspješnih” žena i pojedinačne ravnopravnosti?

G.S: Kada o tome razgovaram sa ženama koje imaju svoje privatne firme i koje se hvale kako one u radnom odnosu imaju nekoliko porodilja o kojima brinu jer po zakonu plaćaju na vreme porodiljsko i sl., one previđaju da u stvarnosti, kako bi opstale u kapitalističkom sistemu, moraju da koriste patrijarhalne modele ponašanja – izrabljuju i često maltretiraju i muškarce i žene. Na kraju, proizvodni odnosi su takvi da se to neminovno dešava bez obzira da li su žena ili muškarac u poziciji moći, jer kada ne osporite odnose u kapitalizmu, ništa se ne menja. Kapitalizam uvek iznova proizvodi nejednakost, možemo ga zvati koruptivni, neoliberalni, finansijski, no odnosi dominacije i eksploatacije ostaju isti.

I.M: U izdanju koje je izdala organizacija S.T.R.I.K.E, koje ste i vi članica, svjedočimo slučajevima u kojima je vidljivo da tek danas ženama nije jasno koja su im prava zakonom zagarantirana, a onda i kada znaju ne postoje efektivni institucionalni mehanizmi kako bi se za njih i izborile.

G.S: AFŽ i učinci AFŽ-a pokazuju koliko su važne političke i ideološke odluke za primenu tih prava, ali, ono što možemo čitati na primeru prvog perioda (do 1950) stvaranja socijalističke Jugoslavije je potreba za autentično ženskom organizacijom u kojoj se raspravlja o stvarnim problemima velike većine žena. Ženske mreže političkih partija nisu ta mesta, a ni NVO, jer su prve najčešće lojalne svojim liderima a druge svojim finansijerima. Kako je moguće da u poplavi zakona o rodnoj ravnopravnosti, protiv nasilja nad ženama… Imamo tako porazne rezultate u praksi?

I.M: Feminizam i ljevica u nas?

G.S: Napisala sam jedan tekst Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978―2007) (5) u kojem sam pokušavala da odgovorim na nekolika pitanja odnosa feminizama i levice u Srbiji. Ono što je poražavajuće je činjenica da feminizmi koji su nastali devedesetih, pre svega kao protest protiv rata i nasilja, nikada frontalno, nikada istrajno nisu napali kapitalizam. Dokaz toga je da je veliki broj onih koje su se bavile time, taj svoj feminizam kapitalizovao unutar delovanja mnogih političkih stranaka gde se lepo snašao. Van tog prostora ostao je jako mali broj žena koje su sada na margini. U političkom smislu, sve snage koje osporavaju kapitalizam i kažu kako kapitalizam ima alternativu su takođe marginalizovane, no na žalost, radi se o levici koja se javlja više kao neka vrsta rasparčane, polarizovane struje koja je u svađi oko obično teorijskih varijacija na istu temu, ali tom posvađanom članstvu to izgleda kao nepremostiv rov. Više je to neka vrsta debatnog kluba nego neka sila kao SIRIZA, koja nije čvrsto strukturirana politička struktura nego je koalicija dobro formulisana na principima jedinstvenog fronta, dakle da se za pojedinačne ciljeve radničke klase vodi borba za radničku klasu kako se ciljevi te borbe ne bi zadržali u okviru kapitalizma. To je taj zajednički front, koji su definisali Trocki i Lenjin, a koji mi još uvek nemamo. Slutim da se taj neki zajednički front polako valja, ali jos uvek ne formira.

Mi se prepoznajemo i susrećemo u Novom Sadu, Zrenjaninu, Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, ali još uvek nema neke snage koja je čvršće strukturirana da bi mogla da napravi i da artikuliše osnovne zahteve. Ali, unutar te neke nove levice, mera agende ženskih prava mora da bude prihvaćena. Nije dovoljno samo reći da će oslobođenje žena da se desi samo kroz oslobođenje radničke klase (savremenu radničku klasu čini mnoštvo različitih identiteta, uključujući i nezaposlene), nego da će se mera određenosti šta će ženska prava biti kreirati kroz položaj žena u svakodnevnom životu, jer svakodnevni život je onaj prostor koji može da objedini sve ženske identitete koji su joj u određenom trenutku bitni. Nekada će joj biti bitni da ona bude radnica, nekada da bude majka, nekad da se obrazuje, ali svi ti identiteti će biti skoncentrisani u svakodnevnom životu, a ne u nekom drugom prostoru. Redosled tih ženskih identiteta i njihov intenzitet ne mogu da određuju patrijarhat i kapitalizam, kao što se danas dešava. To je nešto što nova levica mora da ima u vidu ukoliko želi da žene pristupe u većem broju.

 

Razgovarala: Iva Marčetić u ožujku 2013.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Nepokoreni grad kojeg možete preuzeti ovdje: link

 

(1) Po Statutu AFŽ je bio sastavni deo Narodnog fronta.
(2) Pogledati: Stojaković, Gordana (2002) “Neda, jedna biografija”. Novi Sad: Futura publikacije
(3) Ženska stranka je u Beogradu formirana dvadeset i sedme, u Novom Sadu sledeće godine, a sve stranke, pa i ta, ukinute su 1929., Šestojanuarskom diktaturom.
(4) Tekst Lenjin povodom međunarodnog dana radnica koji govori o oslobađanju žena “od domaćeg ropstva” u socijalizmu dva puta je objavljen u AFŽ štampi (1946. i 1949.) a prvobitno je objavljen u Pravi, glasilu Komunističke partije boljševika 1921.
(5) Pogledati link

*
Gordana Stojaković istražuje i mapira ženske organizacije i ženske borbe na teritoriju bivše Jugoslavije. Članica je organizacije S.T.R.I.K.E. Živi i radi u Novom Sadu.

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close