TEKST

Ederlezi Rising – Ovo nije ljubavna priča

 

Priča Zorana Neškovića “Predveče se nikako ne može…” priča je o otuđenju, izolovanosti, samoći. To je priča o tome šta čini čoveka a šta mašinu. O istini da smo svi mi samo skup iskustva, a naše emocije “gomile bitova u mozgu”, o tome kako suštinski nema razlike između čoveka i mašine. Filozofska rasprava. Priča o etici i odnosu između čoveka i androida. Priča Zorana Neškovića je SF. Ono što bi Ederlezi Rising klasifikovalo kao SF jeste estetika, činjenica da je jedna od protagonistkinja androidica kao i činjenica da se sve odvija u nekoj sjajno dizajniranoj krntiji od svemirskog broda, na putu ka Alfa Kentauri.

 

Facebook: Ederlezi Rising

Već dve godine filmofili, zaluđenici naučnom fantastikom i ljubitelji pornografije iščekuju domaće ostvarenje koje će ujediniti pasije svih njih. Neki od nas su donirali novac za postprodukciju kako bi ubrzali proces završavanja filma, ali taj crowdfunding je bio neuspešan. Redovno otvaranje stranice najavljenog Ederlezi Rising na IMDb-u postalo je minijaturni ritual mazohizma, jer je jedina informacija koja bi se mogla pojaviti bila samo datum prikazivanja filma, a i on se samo odlagao i odlagao. Sve je vodilo ka tome da se taj film neće nikada završiti. A onda se desilo. Srpski, iliti eks-jugoslovenski SF film u komunističkom setingu, napeta svemirska odiseja, i na sve to androidicu glumi Stoya, američka pornografska glumica srpskog porekla koja je uspela da se etablira i u spisateljstvu i u borbi za ljudska prava. Nije baš njeno prvo pojavljivanju u filmu nepornografskog karaktera, ali jeste njena prva bitnija uloga u produkciji koja nije vezana za industriju za odrasle. Hajp koji ona poslednjih godina postiže na globalnom planu, pa i u Srbiji, svakako je bio jedan od ključnih faktora za produkciju ali i marketinško pozicioniranje ovog ostvarenja. Ovaj režiserski debi Lazara Bodrože imao je potencijal da bude najbolje ostvarenje novijeg srpskog ili balkanskog filma. Toliko sam navijala za ovaj jebeni film, za sve uključene u ovaj projekat. Od samih početaka pratim šta se dešava, koliko god mi to društvene mreže i internet dozvoljavaju. Jedva smo našli mesta za premijeru na beogradskom Festu. I onda je krenulo. I onda se završilo. I ništa.

Izvor: www.fest.rs

U vizuelno impresivnom univerzumu ruske SF socijalističke estetike priča filma se vrti oko astronauta Milutina koji kreće na misiju na Alfa Kentauri kako bi širio ideologiju đuče. Korporacija Ederlezi, koja ga šalje na put, kao saputnicu mu je dodeljuje androidicu Nimani, dizajniranu da ispunjava svaku njegovu želju kako bi ga učinila mentalno stabilnim i samim tim obezbedila uspešnost misije. Nakon pola sata prelepih vizuala i dijaloga toliko banalnih da bi bili dostojni jedino drugorazrednog pornografskog filma a ne žanra naučne fantastike, Milutina u nekom trenutku prestaje da ispunjava to što je Nimani programirana da usliši njegove želje. On oseća potrebu da ona svojom voljom, a ne pritiskom tastera, želi da mu ispuni svaku želju. Stoga on bespovratno briše njen glavni operativni program, ali Nimani neće reagovati onako kako je on predvideo.
Na ovom mestu se završava priča prema čijim motivima je rađen film, “Predveče se nikako ne može…” beogradskog pisca Zorana Neškovića, isprva objavljena u prvom izdanju magazina „Tamni vilajet“ 1988. „Predveče se nikako ne može…“ kasnije biva uvršten u antologiju „Nova (alternativna) srpska fanstastika“, koju je 1994. priredio Boban Knežević, poznato uređivačko i spisateljsko ime u žanru SF-a i fantastike. Ostatak radnje u filmu, kao i mnoga rešenja i detalja poput imena operativnog sistema (TIFA), imena protagonista, kao i čitav ideološki asesoar pripisuje se Dimitriju Vojnovu. Pojedinačno je sve to lepo i zanimljivo, ali nedovoljno razrađeno. Vojnov se oslanja na našu imaginaciju, predznanje i kulturni kontekst kako bi popunio rupe u scenariju. Neiskoristivši potencijal što teme, što sopstvene intervencije koja podrazumeva kombinaciju ideoloških i kulturoloških elemenata, Vojnov duboku filozofsku naučnofantastičnu priču iz pera Zorana Neškovića svodi na zbrzani wannabe-ljubić u svemiru.

 

Facebook: Ederlezi Rising

Kroz film pratimo (očekivano) ne tako dinamičnu svakodnevicu Milutina i Nimani, u kojoj katkad vode prazne razgovore, ali zato redovno imaju seksualne odnose. On održava brod, a ona njega mentalno stabilnim, najčešće seksom, po njegovoj želji, ali ta redovnost njega svakako ne sprečava da je u jednom trenutku i siluje. Kada Milutin obriše TIFU iz Nimani, ona prestaje da mu uslišava sve želje, pa tako i seksualne, što njega čini beskrajno frustriranim. Prazni razgovori pretvaraju se u prazne svađe u kojima se ponavljaju nezanimljivi argumenti i kontrargumenti, između atmosferičnih kadrova (direktor fotografije Kosta Glušica), sjajnog svetla i sovjetske estetike. Obe strane se na kraju žrtvuju, svaka na svoj način, doduše bez tragičnog ishoda.

Možda sam se previše nadala, iako su se mnogi sa kojima sam pričala složili da bi ovaj film spasao jedan filozofski razgovor o bilo čemu. Na početku filma Milutinu je odbojno da širi đuče jer je on samoupravljač. Zašto Nimani i Milutin nisu imali razgovor od 5 minuta o različitim aspektima ideologije? Ili o identitetu, sopstvu, misiji, bilo čemu, zaista. Valjda je bilo bitnije do kraja iscrpeti Stojino nago telo u beskrajnim scenama seksa (ili potpuno nasumičnim scenama gde njena nagost nema nikakvu umetničku ili narativnu poentu) nego napisati deset promišljenih rečenica.

Izvor: www.fest.rs

Priča Zorana Neškovića “Predveče se nikako ne može…” priča je o otuđenju, izolovanosti, samoći. To je priča o tome šta čini čoveka a šta mašinu. O istini da smo svi mi samo skup iskustva, a naše emocije “gomile bitova u mozgu”, o tome kako suštinski nema razlike između čoveka i mašine. Filozofska rasprava. Priča o etici i odnosu između čoveka i androida. Priča Zorana Neškovića je SF. Ono što bi Ederlezi Rising klasifikovalo kao SF jeste estetika, činjenica da je jedna od protagonistkinja androidica kao i činjenica da se sve odvija u nekoj sjajno dizajniranoj krntiji od svemirskog broda, na putu ka Alfa Kentauri. Ali postaviti radnju u SF okruženje ne čini taj film SF ostvarenjem. Za (dobar) SF je potrebno naučno, filozofsko, sociološko utemeljenje. Film i kad objašnjava to ne radi u svrsi šire eksplikacije čije korene možemo videti u nauci, nego je previše lenj da smisli inovativan način da nam predstavi poentu, te mora, takoreći, da nam nacrta šta je umetnik hteo da (po)kaže. Recimo, o Milutinovom emocionalnom životu ne znamo ništa, do trenutka kada nam film ispriča kako je on depresivan. Likovi su toliko plitki i nerazrađeni, da ne možete da se povežete sa njima na emotivnom nivou, te sva njihova “žrtvovanja” i patnja ne dopiru do gledaoca i ostaju da vise u vazduhu (od vodenih elekrolita), potpuno obesmišljene.

Facebook: Ederlezi Rising

Jesam prestroga, učitavam značenja i zaista sam nespremna da se pomirim sa tim da film ne dostiže standarde žanra kom želi da pripada. Ipak, ono što bi film mogao biti je možda manji problem od onoga što tvrdi da jeste. Iako Milutin postupa sa Nimani kao sa ženom, a ne kao sa tosterom, heteroseksualni kontekst u kom su oni postavljeni ne čini ljubavnu priču. S Nimani se postupa kao sa ženom, i baš zbog toga ovo nije ljubavna priča.

Nimani predstavlja ženu danas, ženu juče i ženu budućeg. Ona predstavlja neplaćeni ženski rad, njeno telo nije njeno već je konstantno dostupno muškarcu na korišćenje, ali je takođe vlasništvo moćne korporacije. Stoja u jednom intervjuu napominje da ne bi trebalo smatrati Nimani ženom jer je ona robot, a Simon de Bovoar se prevrće u grobu. Jer upravo “ženom se ne rađa, ženom se postaje” jeste (ili bi trebalo) da bude tumačenje ovog filma. Ili makar lajtmotiv. Nešto. Bilo šta. Jer suštinski, kada Milutin izbriše glavni program u Nimani, ona postupa u skladu sa skupom iskustava i sećanja, ona postaje ono kako se neko prema njoj ophodio. Njen identitet određuje seksualno nasilje, svedenost na objekat požude i emotivna ucena. Njena slobodna volja je jednako instrumentalizovana kao i njeno telo, utoliko što se Milutinu više ne diže na odabir opcije nego sada erekcija zahteva volju i pristanak. Milutinovo shvatanje slobode je uobičajeno koliko je i pogrešno, pošto on očekuje da će njegovo izlaganje opasnosti voditi Nimani do pristanka, a njega samog do seksualnog čina. Problem nastaje kada ga Nimani (voljno?) odbije, a Milutin pada u depresiju. Ono što ovde vidimo je sindrom “finog dečka” (nice guy syndrome), odnosno ideju da se ljubav ili seks mogu zaslužiti određenim ponašanjem. Sa stanovišta slobode, nema suštinske razlike između pritiska na taster i odnosa zasnovanog na emotivnoj i seksualnoj kompenzaciji za Milutinov “trud”.

Nadogradnja Dimitrija Vojnova, onako kako se i reklamirao ovaj film, “velika ljubavna priča”, “Adam i Eva”, “Romeo i Julija”, nije ništa drugo nego zbrzani diskurs o nasilju i eksploataciji. Nimani ne transformiše svoju poziciju roba, iako u nekoliko navrata odaje utisak da je ona ta koja kontroliše čitavu situaciju, što misiju, što Milutina. Ali, avaj, sve to pada u vodu kad ti sami kreatori filma govore kako je ovo “ljubavna priča”. Ovo nije ljubavna priča. Ovo je metafora za partnersko nasilje, u kom žena ne može da razloži nasilje od ljubavi, torturu od nežnosti. Muškarac će svojoj prebijenoj partnerki često reći da je voli, dva sata pre nego što će joj opet iščašiti vilicu. Čak se i sama činjenica da su Milutin i Nimani okrenuti jedno drugom, bez mogućnosti da sa tog broda pobegnu, može tumačiti kao klaustrofobija koju žene u nasilnim partnerskim odnosima proživljavaju. Ne, to nije ljubavna priča. Ovo je štokholmski sindrom.

U trenutku u kom Nimani odlazi da se uništi i kreće da plače, želela bih da plače zato što je spoznala sebe, zato što sad sebe doživljava kao biće i kao subjekta. Zbog višeg cilja, uspeha misije na Alfa Kentauri, a ne zbog Milutina, ona ide da se poništi. Oslobođena Nimani ne bi trebalo da bude određena Milutinovim ophođenjem prema njoj – štaviše, ona taj odnos ukida, instrumentalizujući ga u odnosu na glavni cilj. Ovim postupkom bi ona postala slična Milutinu s početka filma, astronautu oslobođenom emotivnih veza ali podređenom uspehu misije. S druge strane, Milutin na kraju filma postao bi nešto sasvim drugo: isfrustrirani čovek zarobljen požudom kojoj podređuje misiju. Nažalost, poslednji kadrovi filma nas upućuju na to da je Milutinova ucena urodila plodom i da se sfera slobode za oboje svela na patološki odnos međuzavisnosti koji jeste karakterističan za veliki broj veza, ali koji nije svojstven ljubavi.

Facebook: Ederlezi Rising

Dve nedelje je prošlo od premijere, na kom se tihi aplauz stidljivo šunjao u prepunoj sali Centra Sava u Beogradu. Da je ovo film koji je u potpunosti umetnički, Ederlezi Rising bi ostavio potpuno drugačiji utisak. Film balansira između zaista do sada u srpskoj kinematografiji neviđenih vizuela, dinamike i kadrova po ugledu na filmove Tarkovskog, ali i banalnih dijaloga, logičkih rupa u narativu, i konstantne potrebe scenariste i reditelja da nam kroz nesuptilnost jezika koji dominara u siromašnim dijalozima objašnjavaju priču, šta je sledeći postupak protagonista i zašto. Ako biste naknadnom montažom izbacili sve te prazne dijaloge, dobili biste atmosferično, doduše sigurno nekomercijalno, umetničko ostvarenje. Ako bismo morali da ostavimo svoje želje i interpretacije na stranu, onda ćemo reći da je poenta ovog filma, sudeći po svim intervjuima, izjavama svih uključenih ali u krajnjoj liniji i samom plakatu – ljubavna priča. Međutim, nastavljanje sa trendom normalizacije i romantizovanja patoloških odnosa i nasilja definitivno ne treba da bude cilj umetnosti, ni društva. Reklamirati Ederlezi Rising kao ljubavnu priču je opasno i društveno neodgovorno, posebno u trenutku kada u Srbiji umetnici bez javne osude napastvuju žene na javnim mestima i kada je deset žena samo u Srbiji od početka godine ubijeno u partnerskim odnosima.

 

Sanja Dojkić

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na korištenje kolačića. Više informacija.

Da bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo prilikom pregledavanja stranica, te kako bi ona radila ispravno, ova stranica na vaše računalo sprema malu količinu informacija zvanih kolačići (cookies).

Korištenjem stranice maz.hr pristajete na njihovu upotrebu.

Ako odlučite blokirati kolačiće i dalje ćete moći pregledavati stranicu, no neke njezine funkcionalnosti neće Vam biti dostupne.

Što su kolačići?

Kolačići su male tekstualne datoteke sastavljene od niza znakova spremljene na Vaše računalo od strane web stranica koja ste posjetili.

Kolačići omogućavaju stranici da prikaže informacije prilagođene Vašim potrebama. Oni obično spremaju Vaše postavke (session token) i postavke za web stranice. Nakon što ponovo posjetite istu web stranicu Internet preglednik šalje natrag kolačiće koji joj pripadaju.

Kolačići nam također omogućavaju da pratimo posjećenost i promet na našim web stranicama (pomoću Google Analytics i sličnih alata). Sve informacije koje na taj način kolačići prikupljaju se akumuliraju i anonimne su i ne dijele se s bilo kojim drugim subjektima.

Sve ove informacije mogu biti spremljene jedino ako Vi to omogućite – web stranice ne mogu dobiti pristup informacijama koji im Vi niste dali i ne mogu pristupiti drugim datotekama na Vašem računalu.

Close