TEKST
Ženska i klasna borba u “Napuljskoj tetralogiji” – II. dio
Značajan deo „Napuljske tetralogije“ nesumnjivo je klasna pozadina likova koja se provlači kroz čitav narativ. Međutim, možda se najbolje može ilustrovati kroz događaje koji su opisani u trećoj knjizi „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju.“
* I. dio možete pročitati na linku *
Lila se, posle odlaska od nasilnog muža, suočena sa povratkom u bedu, siromaštvo i borbu za golu egzistenciju zapošljava u fabrici, gde proživljava ne samo radnu eksploataciju već i seksualno nasilje od strane nadređenih. Ona vrlo jasno uviđa svoj položaj i opresiju radnika/ca u procesu proizvodnje. Kada biva pozvana da dođe na sastanke radikalne komunističke organizacije, sačinjene od uglavnom visokoobrazovanih studenata iz privilegovanih pozicija, njihovo razumevanje opresije tumači kao nesuvislo i nepotpuno. Lila doživljava komuniste kao ljude koji ne razumeju šta opresija konkretno znači za radnike/ce, a posebno realne opasnosti koje im prete ako se na bilo koji način pobune i pokušaju da promene uslove rada, te izričito naglašava važnost direktnog neposrednog iskustva. No, i iz ove priče vidimo da ni direktno iskustvo eksploatacije nije dovoljno da radnici/e budu osvešteni. Klasna svest, iako jeste katalizator društvene promene, ne proizlazi direktno iz klasne pozicije. Ona ne samo što ne mora neposredno da nastane kao proizvod klasne pozicije već se grupa radnika/ca često ni ne transformiše u istorijsko-društvenu klasu, a posebno ne mora da se transformiše u stvarno revolucionarnu pokretačku silu. Stoga, iako je vrednost direktnog neposrednog iskustva izuzetno značajna, nije jedini način razumevanja klasnih odnosa, niti jedina mogućnost razvitka klasne svesti, što se u romanu vidi i kroz prikaz Elenine politizacije kroz školovanje.
Aktivisti/kinje – nesvesni/e mogućih opasnosti po same fabričke radnike – Lilino izlaganje o strahovitim uslovima rada, opresije i seksualnog nasilja koje žene proživljavaju na radnom mestu, uobličavaju u pamflet i distribuiraju radnicima/cama u fabrici bez njenog odobrenja. Namera da se pomogne pri organizovanju sindikata u početku dovodi do otuđenja među radnicima/cama, a Lila, nepokolebljiva i umešna u organizovanju se ipak ispostavlja kao vođa pobune. Ona uspeva da približi i ujedini probleme radnika/ca te ih formuliše u listu zahteva sindikata. Međutim, našavši se u grotlu borbe za sopstvenu egzistenciju, nasilja koje je proživela i koje joj preti, pritisaka od strane sindikata, vlasnika fabrike, fašista, pa i studentskih aktivista, ona odlazi iz fabrike.
Elena se pak politizovala kroz srećni sticaj okolnosti koje su joj omogućile da se obrazuje, uprkos tome što dolazi iz siromaštva. No, njena prvobitna politizacija kroz školovanje se nakon udaje olabavljuje. U novostečenoj privilegovanoj poziciji i kulturnom miljeu daleko obrazovanijem od prvobitnog, shvata da se njeni bogati i obrazovani prijatelji/ce, te muževljeva porodica, prema njenom razumevanju društvenih i političkih zbivanja odnose potcenjivački. Ubrzo joj postaje jasno da su njena tumačenja klasnih odnosa i oblika opresije znatno složenija, upravo jer i ona sama, kao i Lila, potiče iz najnižeg društvenog sloja. Posebnu vrstu mizogine opresije doživljava od strane muža koji je, uprkos svemu, i dalje sagledava iz njene prvobitne klasne pozicije i patronizuje je. Stoga Ferante i kroz lik Elene pokazuje svu složenost odnošenja, napetosti, preplitanja ali i kontradikcija klasne pozicije i klasne svesti.
Moglo bi se reći da su Elena i Lila dve strane iste medalje. Suočene sa društvenim okolnostima, obe na jedinstven način analiziraju ne samo društvene odnose, već i sopstveno mesto u njima. Elena, iako se našla u privilegovanoj poziciji u odnosu na Lilu, jasno prosuđuje opresiju i otuđenje u novom miljeu, ali vrlo dobro razume i opresiju potlačene radničke klase. Dok je i Lila, onda kada je bila udata za Stefana, bila svesna svoje nove pozicije ali i razumevala staru. Dakle, iako su različite klasne pozicije protagonistkinja u određenim momentima radnje narušavale i pretile da razore njihov već ambivalentan odnos, klasna svest ih ipak ponovo ujedinjuje, te vraća na početak.
Kompeticija, ali pre svega prijateljstvo
Za Elenu je odnos sa Lilom glavna okosnica njene sudbine i identiteta od detinjstva do starosti. Elena svoju prijateljicu doživljava kao nesagledivo inteligentnu, zastrašujuću figuru koja, sopstvenim životnim izborima, kreira živote svima oko sebe.
Složen odnos ljubavi i kompeticije gradi celokupnu sliku ovog prijateljstva: nadmetanje svoje korene naravno ima u samom patrijarhalno-kapitalističkom društvu, koje je suštinski strukturisano odnosima takmičenja, te je u svojoj osnovi tragično i razarajuće deluje na čitateljku/čitaoca. Ipak, nadmetanje između Elene i Lile ima i pozitivnu dimenziju: u njihovom pre svega prijateljskom odnosu ono zadobija funkciju neke vrste pokretačkog motora, inspiracije i međusobne podrške.
Elena ne može da se odupre sindromu uljeza, čak ni u novostečenoj poziciji, te se uvek oseća inferiorno u odnosu na druge, a posebno spram Lile koja čak ni nije deo njenog novog miljea jer zauvek ostaje zarobljena u rejonu. Elenin sud o Lilinoj superiornosti i inteligenciji najbolje se može ilustrovati kroz Elenino tumačenje Liline knjige „Plava vila“, napisane u detinjstvu:
„U Plavoj vili postojao je isto dobar kvalitet koji me je i sada oduševljavao; Lila je umela da govori kroz pisanje; za razliku od mene kada sam pisala, za razliku od Saratorea u njegovim člancima i pesmama, za razliku od mnogih pisaca čija sam dela pročitala i koja sam čitala, ona se izražavala tako brižljivo priređenim rečenicama, bez ijedne greške iako nije nastavila da uči, već – štaviše – nije ostavljala trag nikakve neprirodnosti, nije se osećao mehanizam pisane reči. Čitala sam i videla nju, slušala nju. Glas ugrađen u pisani tekst potpuno me je obuzeo, pogodio me je više nego kad smo raspravljale licem u lice; bio je u potpunosti očišćen od otpadaka kao kad se govori, od govorne zbrke; posedovao je živi red koji je, kako zamišljam, vladao kada bi raspravljao neko ko se rodio sa Zevsovom, a ne Grekovom ili Čerulovom pameću.“
Žensko prijateljstvo, nedovoljno istražena tema u književnosti, u ovom romanu oscilira između kompeticije, uzrokovane patrijarhalnim i klasnim odnosima, nedaća odrastanja, novca, ali i duboke međusobne ljubavi koje osećaju naše protagonistkinje. Zamagljujući granicu mišljenja i tumačenja, jer narativ prepušta Eleni Greko, spisateljica ostavlja prostor za tumačenje Eleninog doživljaja kompeticije kao dela njene internalizacije patrijarhalnog obrasca. Patrijarhat nesumnjivo proizvodi i žensku kompeticiju, potpomognut opštom dominacijom kompetitivnih odnosa u kapitalizmu, te se nadmetanje i ambivalentan odnos protagonistkinja ne može tumačiti bez uzimanja u obzir celine društvenog sistema. Neumitna internalizacija odnosa kompeticije doprinosi perpetuiranju patrijarhalnih obrazaca uopšte, te predstavlja jednu od najtežih formi opresije sa kojima se žene suočavaju.
„Napuljska tetralogija“, slojevita u svojoj biti, vrlo dobro oslikava svu složenost i kontradikcije društvenog sistema. Ilustruje kako su analiza međuljudskih odnosa i identiteta neodvojivi od uticaja sistema, te u čitaocima stvara kritičko mišljenje. Ovde se kroz književnost spajaju svi humanistički elementi. Stoga se rad Elene Ferante mora sagledavati ne samo iz književne, već i sociološke i feminističke perspektive, a značaj tetralogije je i u isticanju kompleksnog istorijskog konteksta. Ne koristeći se eksplicitno teorijsko humanističkim diskursom, spisateljica provlači realne istorijske događaje i njihov uticaj na glavne i sporedne likove književno-umetničkim sredstvima.
Fantastični prikazi ženskih „sudbina“, kao i nijansirani opisi psihološke dimenzije međuljudskih odnosa, daju plodno tlo za feminističko čitanje književnosti i ispitivanje fenomena pola, roda, seksualnosti, materinstva, braka i razvoda. Klasni odnosi se pak oslikavaju kroz neposredno iskustvo likova. Izuzetnim književnom talentom, Elena Ferante složena pitanja društva, klase, patrijarhata i politike utkiva u književnost, te njen rad ima i didaktičku komponentu. Zbog toga ova anonimna spisateljica, nesumnjivo, pripada novim klasicima svetske književnosti.
Vesna Vojvodić
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.